Predsednik Srbije Tomislav Nikolić trebalo bi, prema najavama, prekosutra da boravi u zvaničnoj jednodnevnoj poseti Vatikanu, gde će se sastati sa papom Franjom.
„Sveta stolica i papa su među retkima u Evropi koji nisu priznali, niti nameravaju da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu i time su za Srbiju veoma važan činilac u njenoj spoljnoj politici. Druga stvar koja je veoma značajna i zbog koje predsednik Tomislav Nikolić, između ostalog, i kreće na put jeste činjenica da se sve češće govori o dolasku sadašnjeg pape u Jasenovac”, kaže na početku razgovora za Sputnjik Dragoljub Živojinović, istoričar, univerzitetski profesor i akademik SANU.
Profesor Živojinović je istraživački rad posvetio odnosima velikih sila prema Srbiji, a o Vatikanu je napisao nekoliko knjiga. Zbog toga je jedan od najpozvanih za razgovor, u kakvoj spoljno-političkoj situaciji i u kakvoj vrsti odnosa Srbije i Vatikana, predsednik Nikolić putuje u Rim.
„Treća važna stvar je da li bi Srbija bila voljna da u dogovoru sa Vatikanom, s obzirom da je sadašnji papa naklonjen tome, oživi ideju o konkordatu”, dodaje Živojinović sa kojim smo se u toku razgovora dotakli i pitanja istorijskih odnosa kako Srbije i Vatikana, tako i pitanja odnosa srpske pravoslavne i katoličke crkve.
Može li se očekivati da ova poseta zacementira trenutno korektne odnose dveju država, ili bi u budućnosti mogla da doprinese, ne samo boljem imidžu Srbije, nego i da se Srbiji neke stvari malo više, tako da kažemo, otvore?
— Politika male zemlje kakva je Srbija ne zavisi uvek samo od nje i njene volje. Zavisi od mnogih činilaca na međunarodnoj sceni, od mnogih pritisaka, uticaja, pretnji i svega ostalog čemu ona može da bude izložena ukoliko radi neke stvari koje su u suprotnosti sa željom i politikom velikih sila. Neće ni Vatikan da uskače u te vode ako su one suviše mutne ili su suviše talasaste. Situacija mora da bude relativno mirna da bi se pravili koraci. Ti koraci su mahom, kada se radi o nama i njima, ispitivački. Da vidimo šta bi oni, a šta bismo mi hteli; šta oni prihvataju, šta ne prihvataju; šta oni predlažu, šta mi možemo da prihvatimo.
Kada kažete da Vatikan nije priznao Kosovo, setimo se da je 1992. godine, dva dana pre svih zapadnoevropskih država, priznao Hrvatsku i Sloveniju. Da li je nepriznavanje Kosova promena politike Vatikana?
— Papa Jovan Pavle II je bio veliki antikomunista i protivnik svih totalitarnih režima i sistema. On je dugo godina podržavao pokrete protiv tih režima i u Poljskoj i u Jugoslaviji (u Sloveniji i u Hrvatskoj). Radio je to na razne načine. Vidite, koliko god Vatikan možda dobio rasturanjem Jugoslavije, on je izgubio na verskom planu veliko, dragoceno polje za svoju misionarsku delatnost. Kada su Srbi iz Hrvatske 1995. počeli da beže, onda su ti Srbi postali ne samo protivnici katoličke crkve, nego su prestali da budu meta misionarskih aktivnosti katoličke crkve. Razumete, crkva je izgubila duše za koje se, eventualno, borila uvek ranije.
I vi mislite da je to glavni razlog za promenu njihovog stava?
— Nije. Pitali ste veoma specifično pitanje, i ja sam na njega odgovorio. Međutim, sadašnji papa koji vodi sasvim drugačiju politiku je shvatio da je i na Kosovu katoličanstvo, koliko god da je bilo, ugroženo ili nestalo ili uništeno. U politici sa islamizacijom i sa velikim pritiskom na sve koji nisu Arbanasi, i sama katolička crkva je bila dovedena u pitanje.
Od kad seže sukob Svete stolice i SPC-a
Gledajući u prošlo vreme, čini nam se da su odnosi države Srbije i Vatikana, i pored kriznih perioda bili korektni, a da su odnosi crkava bili znatno lošiji. Zašto je to tako?
— Odnosi su postali loši zbog toga što su Hrvati, hrvatski katolici i katolička crkva podstaknuta iz Vatikana verovali da ona nema ista prava koja je imala srpska crkva u toj novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Znači, crkva je bila ta koja je aktivno učestvovala i vodila politički život u Hrvatskoj i ugrožavala je prava Srpske pravoslavne crkve, koja se u Kraljevini Jugoslaviji, isto kao i u Kraljevini Srbiji, smatrala državnom crkvom. Najveći protesti su nastali od strane SPC odmah nakon potpisivanja prvog konkordata 1914. godine, jer je tadašnji mitropolit Dimitrije, kao poglavar crkve, verovao da to nije smelo da se uradi i da se ugrozi položaj Srpske pravoslavne crkve.
Molim vas da objasnite šta je konkordat? Kad se kaže konkordat, šta znači taj termin?
— Konkordat znači da se dve države dogovaraju da sve probleme koji su vezani za crkvu i crkveni život rešavaju mirno, sporazumno i putem dijaloga.
Dakle, konkordat je, ako bukvalno prevedemo, ugovor?
Ugovor.
I tiče se prvenstveno prava vernika?
— Tako je. Sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincem od 1936. godine, i njegovim pružanjem podrške ekstremnim ustaško-nacionalističkim elementima, animozitet je postajao veći i doveo je do toga da je kralj Aleksandar predložio da se piše novi konkordat. Na kraju je predlog došao do predsednika vlade Milana Stojadinovića, koji je hteo da ga progura kroz skupštinu svojom većinom i nemilosrdnim pritiskom i na crkvu i na biračko telo. Naravno, konkordat je prošao kroz skupštinu, ali se zaglavio u senatu. Onda su nastale ulične demonstracije i tada je krenula oštra, da tako kažemo, retorika između dve crkve.
Hoće li Stepinac biti svetac?
Kad ste pomenuli NDH, iz Beograda, odnosno iz SPC-a se često čuje da put pape u Beograd vodi preko Jasenovca. Malopre ste pomenuli da se priča o dolasku pape u Jasenovac. Mislite li da postoji neki drugi razlog, ili bi on došao da se pokloni i kaže nešto u prilog srpskim žrtvama u Jasenovcu?
— Naravno da SPC očekuje da će on da osudi taj zločin NDH, odnosno hrvatske ustaške države. Da će da pozove na pomirenje i na oproštaj. I to bi bio jedan čin koji bi trebalo da predstavlja pomirenje na Balkanu.
Prema nekim medijskim najavama bilo je predviđeno da Alojzije Stepinac septembra prošle godine bude proglašen svecem. To je odloženo za, opet prema nekim medijskim najavma, kraj ove godine. Zašto se odlaže proglašenje Stepinca svecem i hoće li se uopšte dogoditi?
— Odlaže se zato što papa smatra da to ne vodi nikakvom sporazumu, nego vodi daljem sukobljavanju i zaoštravanju odnosa, koji on ne želi. On želi pomirenje kao što ste videli. On nije evropejac, drugim rečima, nije čovek koji je odrastao u tim uslovima evropskih kombinovanja — šta ćemo ovde, šta ćemo onde, kako ćemo onde. On je čovek iz Južne Amerike, tamo je odrastao, tamo je stekao životno iskustvo i ima ideju kako to da ostvari. Verujem, to je moje mišljenje, ne mora da znači da će biti tačno, da će biti urađeno samo ono što on uradi. Posle njega više neće biti na papskom prestolu drugi liberalni papa.
Postoji li mogućnost da on prestane da odlaže proglašenje Stepinca svecem, nego da to odbaci, da kaže kako to više neće biti tema?
— On ne može da odbaci, ali može da sklanja sa dnevnog reda dokle god je živ.
I vi očekujete da će on tako uraditi?
— Meni tako izgleda tako njegovo ponašanje. Pokazuje da on to pitanje ne želi da aktuelizuje, da je to pitanje malo gurnuo u pozadinu. To nailazi na otpor u Hrvatskoj, naročito kod hrvatskog episkopata, koji je zainteresovan da se to što pre obavi.
Nova era odnosa i papina poseta Beogradu
Ako se desi da papa Franja, ili neki sledeći papa, dođe u Jasenovac i pokloni se srpskim žrtvama u Jasenovcu, da li bi to bio dovoljan gest za SPC i da li bi to otvorilo neki dijalog?
— Zato sam pomenuo mogućnost obnove konkordata. Možda bi, po mišljenju pape, mi to naravno ne znamo definitivno, i to bila jedna od tema o kojoj bi se moglo razgovarati. Stvari su složene zato što su povezani usko i crkveni interesi i istovremeno državni interesi.
Posle bombardovanja 1999. tadašnji papa je hteo da svrati u Srbiju iz neke vrste solidarnosti prema, kako se tada govorilo, srpskom narodu, ali je SPC bila protiv toga. Da li oni nisu prihvatili taj papin gest zbog Jasenovca ili mislite da su postojali neki drugi razlozi. Odnosno, pitanje je da li možda SPC u tom odnosu previše zateže.
— Da bi papa došao u svojstvu državnika i verskog poglavara, tu moraju da se dogovore crkva i država. Često njihovi interesi nisu podudarni. Ali, ja mislim, ne mogu to da dokažem ili da potvrdim definitivno, da se srpska crkva uglavnom u ovom pitanju oslanja najvećim delom na stav Ruske pravoslavne crkve. Prethodni ruski patrijarh je bio protiv toga, ovaj sadašnji već nije toliko. Što se tiče same posete 1999. godine, posle bombardovanja, mi znamo da je taj isti, Jovan Pavle II, američkom ambasadoru u Vatikanu 1990, pa i kasnije u više navrata, ponovio: „Treba bombardovati”.
Ali su osudili bombardovanje te 1999. godine
— Posle. Prema tome, bila bi ironija da čovek koji je savetovao da nas bombarduju, taj koji je učinio sve nepodopštine i prljavštine protiv nas, protiv našeg naroda i naše crkve, i priznao prvi secesiju i Slovenije i Hrvatske, dođe u posetu i da ga SPC prima. To meni nije zamislivo.
Ipak, poslednjih godina se često pominje papina poseta Srbiji. Bivši predsednik Tadić je govorio da je poziv otvoren, a pominjalo se da je i predsednik Nikolić želeo da ga vidi u Nišu na proslavi Milanskog edikta. Zašto papa, ako je promenio politiku Vatikana a zna decenijski stav SPC-a, nije napravio tu vrstu gesta i pre Niša otišao u Jasenovac i izgovorio to što bi trebalo da izgovori?
— Mnogo me pitate. Zapamtite, papa nikad sam ne može da donosi odluke. On jeste suvereni vladar, nema narodne skupštine, nema nikog da ga kontroliše, ali on ima 120 kardinala. A ovaj kardinalski kolegijum, koji je on nasledio je jedan od najkonzervativnijih kolegijuma koji su postojali u istoriji 20. veka u papstvu, odnosno, u Vatikanu. Papini prethodnici su na mesta kardinala koja su ostala upražnjenja birali sve najkonzervativnije kardinale iz svih zemalja sveta. Time se crkva zabetonirala od mogućih radikalnih promena stava i politike. Kardinali ne mogu papinu volju i njegov autoritet da ugroze, ali on neće ni da dovede sebe u situaciju da se sa njima preglasava.
Za kraj, kako vi kao dobar poznavalac ovih prilika prognozirate budućnost odnosa Srbije i Vatikana? Kako budući odnos država, tako i odnos crkava?
— Ako se odnosi između pravoslavne i katoličke crkve dobro razvijaju, a oni su koliko ja vidim sada savim korektni, onda će verovatno i vatikanska država i Srbija postati bliže. Tim pre ako Vatikan nastavi svoju dosadašnju politiku da ne priznaje otcepljenje Kosova.
