U prvom redu u oblast petrohemije. I to potvrđuje sve intenzivnija aktivnost stranih banaka posle sklapanja političkog sporazuma u Lozani 2. aprila.
Kako će to uticati na obnovu ekonomije posle sankcija?
Sve je više onih koji bi želeli da rade u Iranu posle ukidanja sankcija i to je razumljivo. Iran, oslobođen režima sankcija i uključen u međunarodna finansijska i biznis tržišta, predstavlja zalogaj za lakome velike i male kompanije čitavog sveta.
Rezerve nafte i gasa među najvećim na svetu, savremena industrijska infrastruktura, povoljan geografski položaj na raskršću trgovačkih puteva sever—jug, zapad—istok, a što je najvažnije, 80 miliona stanovnika, pri tome obrazovanih i kvalifikovanih, privlače pažnju poslovnih ljudi iz celog sveta.
Nije tajna da su za obnovu i dalji razvoj iranske ekonomije pogođene sankcijama potrebne velike strane investicije i najnovija savremena tehnologija. U prvom redu za petrohemijsku industriju, koja je i Iranu najvažniji faktor u formiranju budžeta.
Kao što se zna, prema uslovima ženevskog Sporazuma koji su svetske sile potpisale u novembru 2013. godine, naftni izvoz Irana ograničava se otprilike na milion barela dnevno. Ako sve sankcije budu ublažene, izvoz može značajno da se uveća i porašće prihodi.
Tako prema podacima nemačke „Dojče banke“, obimi proizvodnje nafte u Iranu mogu da skoče za 400 hiljada barela dnevno do sredine 2016. godine, a u srednjoročnoj perspektivi do 2020. godine moguće je uvećanje za još 400 hiljada barela dnevno.
Ipak, to će zavisiti od stanja naftne industrije, koja, kako je rekao direktor Nacionalne naftne kompanije Irana Abas Šeri Mokadam, ima akutnu potrebu za investicijom od najmanje osam milijardi dolara godišnje, kako bi prevladala svoju zaostalost.
Ipak, sve investicije u iransku ekonomiju, svi veliki trgovinsko-ekonomski poslovi mogući su tek uz ukidanje bankarskih sankcija protiv Irana i povratka ove zemlje u međunarodni bankarski sistem za prenos informacija i plaćanje — SVIFT.
U vreme najstrožih sankcija protiv Irana (2012–2013. godine) mnoge strane banke, kompanije i firme su odbijale da vode biznis u Iranu, da investiraju u zajedničke projekte, da ulažu svoj kapital u iransku ekonomiju. Velike ruske banke (Sberbank, VTB) zbog sankcija protiv Irana takođe su se povukle iz ove zemlje. Pri tome, Iran je bio izbačen iz sistema SVIFT.
To je iskomplikovalo situaciju u iranskoj ekonomiji i, između ostalog, u rusko-iranskim ekonomskim odnosima.
Odmah posle potpisivanja političkog sporazuma za rešavanje iranskog nuklearnog problema između Grupe 5+1 i Irana 2. aprila u Lozani, evropske i iranske banke i kreditne organizacije pristupile su pregovorima povodom obnove međufinansijskih operacija.
To je izjavio ovih dana zamenik generalnog direktora Nacionalne banke Irana Golam Reza Panahi.
Istovremeno SVIFT pregovara sa Iranom o obnovi svojih usluga u islamskoj republici, o priključivanju lokalnih kreditnih organizacija na svoj servis. Tačnije, SVIFT planira da se vrati u ovu zemlju.
To je najvažnija novost koja nesumnjivo inicira novi talas zainteresovanosti međunarodnog biznisa za Iran. Jer SVIFT je u suštini krvotok svetskog organizma trgovine i ekonomije.
Između ostalog, Rusija je u svojim bankarskim odnosima pretekla svoje evropske konkurente. Centralne banke Rusije i Irana još u martu su potpisale u Moskvi Memorandum o razumevanju u bankarskoj sferi.
Dokument predviđa nadzor finansijskih operacija banaka obeju zemalja od strane bilo kog bankarskog regulatora i to je važan dokument koji treba da pojednostavi i intenzivira realizaciju mnogih sporazuma, potpisanih između Irana i Rusije 2014–2015. godine.
Tako je čak preliminarni lozanski sporazum, još neuobličen u konačni obuhvatni ugovor, već zatalasao svetski finansijski sistem i inicirao izgradnju temelja za buduće tesne finansijsko-ekonomske odnose sa Iranom posle ukidanja sankcija.
