Sedite u bifeu na autobuskoj stanici. Zakasnili ste ili poranili. Pa sada morate da čekate. Povremeno proveravate da li je žeton za izlazak na peron još uvek tu, u vašem džepu.
Vreme i nije neko. Na autobuskim stanicama vreme nikada nije potaman. Ili je vrućina ili hladno. Ili se cedi ili je upeklo. Jedino bife pruža kakvu-takvu zaštitu.
Vi ste ili previše umorni ili imate previše životne snage. Što će reći da vam čekanje ne prija. Deo ste sveta koji takođe čeka, a opet volite da mislite da niste. Zabavljate se tako što pogađate ko su ti drugi ljudi u bifeu… Čovek koji je verovatno otpušten iz bolnice, po ko zna koji put pregleda lekarske nalaze, vrti glavom, potišten je… Par koji se rastaje, neko tu ispraća nekog, ali oboje kuckaju poruke, ugovaraju kako da bez onog drugog provedu veče… Sezonski radnik, dlanovi su mu natekli, šake crvene… Povratnik iz inostranstva, okružen koferima sa avionskim ceduljicama, duboko, ali zadovoljno uzdiše, najzad je dobio papire da može legalno da boravi u tuđini, pa je odmah krenuo u rodni kraj, videće svoje, podeliće im poklone… Jedan koji vrtka čašicu vinjaka, gleda na sat, pa naglo zabacuje glavu, do kapi je iskreće i odmah podiže kažiprst kao znak da mu se sledeći donese… Ravnodušna konobarica koja na karirani stolnjak spušta novu čašicu. Ona se već nagledala sličnih koji se samo prave da putuju, kao negde idu, žure, a ovde zapravo dolaze jer je piće ubedljivo najjeftinije… Jest, baš će nju neko da prevari, trideset i nešto godina radi na istoj autobuskoj stanici, ljude čita kao novine, a i štampu čita tako što gleda ljude dok listaju novine, kako blede od straha, kako se podsmehuju, nekada imaju gadljiv izraz lica, nekada zasuze… Da nju neko pita, odmah bi znala da kaže, za razliku od vas, da li ste zakasnili ili poranili, pa čekate. I zašto izgledate kao da vam boravak u bifeu ne prija, a odlično znate da nemate gde drugde da odete.
Između stolova se provlači jedan od onih koji žive od prodaje novčanika od „prave“ kože ili nakita od „punog zlata“ ili parfema „Njujork—Pariz—Rim—London“ ili časovnika „originalnih“ svetskih marki… Ravnodušna konobarica je odavno odustala od toga da tera te što su ostali bez posla ili ne vole da rade… Prvih je više, a drugih ništa manje.
Ali, vi dobro znate te sumnjive ljude. Nije vam prvi put da zauvek putujete odavde. Nagledali ste se kako oni obmanjuju druge. Dešavalo se i da upozorite nepoznatog saputnika da nikako ne kupuje slične drangulije.
Zato se spremate da grubo odbijete prodavca, čak i da naglasite kako vi niste naivni, kako se vama ne mogu podmetnuti ta lažna koža, ta tanka pozlata, te daleke metropole, još manje zvučni nazivi, robne marke… Spremate se, čak se i mrštite, želite da stavite do znanja da vam taj čovek zalud prilazi, da vi niste mušterija s kojom se tek tako može. Opet, s druge strane, milo vam je što je prodavac primetio baš vas, osećate se nekako odabranim, mada ostali koji tu sede i nisu naročita konkurencija. Čovek sa lekarskim nalazima ne deluje kao neko ko ima budućnost… Par je zagledan u svoje mobilne telefone… Sezonski radnik nije od onih koji bi tek tako rasipali teško stečene pare. Uostalom, naručio je samo čašu vode… Povratnik je već nakupovao slične poklone… Onaj što pije vinjak i žuri, niti gde putuje niti ga ko očekuje…
Spremate se da jasno stavite do znanja da vam taj čovek zalud prilazi… Ali, kada vam je prodavac pokazao novčanike, nakit, kutije sa parfemima ili časovnike, vi pitate: „Je li pravo?“ Dabome, ne očekujete istinit odgovor, to ste više uradili da mu se podsmehnete ili da vidite kako će se dovijati. Uradili ste to i da pokažete nadmoć. Ili, jednostavno, da biste prekratili vreme, ovo nepodnošljivo čekanje.
„Molim vas… Kako da ne, gospodine!“ uverava vas prodavac. Ovo je jedinstvena ponuda. I jedinstvena cena. Pri čemu je cena osrednja. Visoka nije, ali nije ni niska, pošto bi ga niska cena odala u nameri da vam podvali, jer on zapravo ne nudi pravu kožu, pravo zlato, prave mirise ili prave časovnike.
Vi, međutim, niste zadovoljni. Vi očekujete da se prodavac malo više potrudi, da vas rečitije uverava… Zato ste i pristali na razgovor, svakako ne da biste kupili robu za koju i deca znaju da je falš izrade. Pri svemu tome, šta drugo da radite, do polaska vašeg autobusa ima još oho-ho vremena. Jer ste zakasnili ili poranili. Pa sada morate da čekate.
Prodavac pristaje na igru. I on zna da vi znate. I da je sada važno da priča… To vas ili zabavlja ili vam pruža osećaj veličine… Zato on kiti. Kune se u bližnje koje nikada nije imao ili su odavno pomrli. Busa se u grudi. Krsti se. Novčanikom prelazi preko obraza, ne bi li dokazao njegovu mekoću, zubima proba komad nakita, nudi se da otvori kutije ne bi li ste se uverili da su bočice pune, prinosi časovnik uhu… U svakom slučaju, zaneo se, preteruje.
A i vi, možda, malo preterujete. Jer, nikada ranije vam se nije pružila prilika da tako otvoreno iskažete nepoverenje u one za koje ste glasali na izborima, u onoga koji vam u velelepnom tržnom centru prodaje robu navodno nesumnjivog kvaliteta, u sve one koji vas varaju sa naslovnih stranica, zasipaju reklamnim porukama, osmehuju vam se sa bilborda – nudeći vam privid sreće. Na sve to, godinama i decenijama, nekako olako pristajete… A sada? Sada je vaših pet minuta. I vi, možda, malo preterujete, kad vam se već pružila retka prilika. Želite da se zna kako vi sve znate, pa i to da ponuđena roba nije prava.
Naglašavate, stavljate do znanja da za vas cena nije važna. Ipak, to ponavljate malo manje uverljivo kada prodavac spušta cenu. I još manje uverljivo kada on iznova spušta cenu. Mada nijednog trenutka ne odriče da vam nudi prirodnu kožu, puno zlato, najotmenije mirise metropola ili marku koja vreme pokazuje, pitanje je zašto, tačno u desetinku.
I vi, na kraju, kupujete. Iz dva razloga. Pre svega, smatrate da je to smešno mala suma za zadovoljstvo i zabavu koje vam je prodavac priuštio. Iako, delom svesti razmišljate, nadate se – a šta ako je ta koža ili to zlato, taj parfem ili taj časovnik, šta ako je nešto od toga zbilja pravo. Isto tako, zdrav razum, kao i pogled konobarice, govore vam da je to nemoguće. Ali šta ako, kojim slučajem, nešto od toga odista nije lažno.
I o tome sve više i više razmišljate… Dok pronalazite žeton… Dok ga ubacujete u prorez automata… Dok se poluga oslobađa i vi izlazite na peron… O tome razmišljate i dok ulazite u vaš autobus… U kojem je isuviše toplo ili hladno… I u kojem već trešti muzika… I koji će vas odvesti tamo gde ste se zaputili… Jeste da ste zakasnili ili poranili, ali zahvaljajući prodavcu kao da niste ni čekali. I u džepu imate nadu. Kakvu? Takvu.
© Goran Petrović
