Neizbrisivi srpski tragovi u Svetoj zemlji

Prvi pomeni delovanja Srba u Jerusalimu, potiču iz vremena Stefana Nemanje. Utemeljivač nemanjićke Srbije i najpoznatije srpske srednjovekovne dinastije darivao je Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu, kao i crkve Svetog Jovana Preteče i Svetog Teodosija Kinoviarha u Judejskoj pustinji. Međutim, prve direktne veze sa Svetom zemljom ostvario je Nemanjin sin i utemeljivač srpske crkve, Sveti Sava. On je dva puta boravio u Svetoj zemlji — 1229. i 1234. godine. Obe njegove misije imale su dvostruku ulogu — pokloničku i političku. Pored toga što je na daleki put krenuo kao hodočasnik, za mladu srpsku kraljevinu, kojom je u tom trenutku vladao Savin bratanac Stefan Radoslav, a pogotovo za mladu Srpsku arhiepiskopiju, kojom je upravljao Sava, bilo je važno da bude prepoznata i priznata u postojbini hrišćanstva.

Savini hroničari, Domentijan i Teodosije, podrobno opisuju oba njegova boravka u Svetoj zemlji, koja se u tom trenutku nalazila u neobičnoj političkoj situaciji. Naime, Jerusalimom su, formalno upravljali hrišćani, koji ovaj put Sveti grad nisu zauzeli mačem, kao što je to bio običaj; Sveti Rimski car Fridrih II Hoenštaufen dobio je desetogodišnje pravo na upravu Jerusalimom od sultana Sirije, Saladinovog potomka. Ovaj čudni vladar, čovek koji je ispred svog vremena, za koga su hroničari zapisali da je, iako hrišćanin, najviše voleo da ga zorom budi poziv na molitvu sa džamije, vratio je stabilnost u Svetu zemlju. Iako je povratio Jerusalim u hrišćanske ruke bez prolivene krvi, katolička crkva nije bila zadovoljna Fridrihom jer je nije uključio u svoj krstaški pohod, a tokom pohoda još je bio i ekskomuniciran. Ipak, on je u Svetu zemlju uveo preko potrebnu versku toleranciju i, na taj način, omogućio suživot katolika, pravoslavaca i muslimana, barem na kratko.

U tu i takvu Svetu zemlju stiže sveti Sava; sa učenicima i pratnjom iskrcava se u Akri i odmah ostavlja prvi trag — od Đenovljana otkupljuje crkvu svetog Georgija. U toj crkvi poslednji put će se pomoliti kada zauvek bude napuštao Svetu zemlju, 1235. godine, na kraju svog drugog putovanja. U Akri, sveti Sava gradi i crkvu svetog Jovana Bogoslova.

Potom odlazi u Jerusalim u Crkvu Svetog Groba (crkvu Vaskrsenja) gde „prolivši mnoge suze, dotičući se očima i telom Vladike svojega Hrista, i rukama ga grleći, s ljubavlju celiva“. U gruzijskom manastiru Svetog krsta u Jerusalimu, Sava je podigao konake. Domentijan, koji žitije svetog Save piše petnaestak godina posle njegove smrti kaže: „I danas stoje palate koje on stvori, kao i pomen roditelja njegovih i njega samog“. Neki izvori tvrde da su i u katolikonu — glavnoj crkvi manastira bile freske Svetoga Save i Svetoga Simeona Mirotočivog.

Međutim, možda najveći trag, sveti Sava ostavio je u Jerusalimu otkupivši od muslimana „gornjicu“ — jevanđeljsku „gornju sobu“, tako važnu za hrišćanski svet, jer se u njoj odigrala Tajna večera. Sveti Sava je, kaže priča, došao da obiđe tu prostoriju i upitao ondašnje muslimane koliko bi koštalo da se prostorija vrati u ruke hrišćana. Muslimani, misleći da razgovaraju sa siromašnim monahom iz strane zemlje, jer Sava odećom nije odavao svoje kraljevsko poreklo, rekli su mu da mu za otkup treba onoliko zlatnika koliko može da da se obloži pod. Sava je pozvao pratnju, koja je donela kovčeg sa zlatnicima i obložio njima pod prostorije. Uz Gornjicu je kupio i nadgradio manastir Svetog Jovana Bogoslova na Sionskoj Gori, na mestu doma Jovana Bogoslova, gde je Bogorodica dočekala svoje poslednje dane na zemlji, koju ćedarivati kao metoh Lavri Svetog Save Osvećenog. U krstaškim ratovima i crkva i kuća su porušene. Najverovatnije su je zapalili templari u poslednjem krstaškom ratu. Obnovili su je franjevci u 14. veku. Na mestu gde je raslo „trojedno drvo“, od koga je istesan krst na kome je Hrist raspet, Sveti Sava sazidao je manastir Časnog krsta.

Lavra Svetog Save Osvećenog spada u najstarije pravoslavne manastire na svetu sa veoma strogim pravilima života. Legenda kaže da je Sveti Sava Osvećeni, pred upokojenje, izrekao amanet da se njegov štap, zajedno sa ikonom Bogorodice Mlekopitateljice, zavešta princu sa zapada istog imena, koji će doći kao hodočasnik u manastir. Kada je Sveti Sava prvi put ušao u crkvu Lavre, štap Svetog Save Osvećenog je pao. To se desilo i idućeg jutra; kada je štap i trećeg jutra pao sa mesta na kojem je stajao vekovima, za monahe Lavre bio je to znak da je Sveti Sava princ iz zaveta Save Osvećenog. Tako je Sveti Sava u Srbiju doneo tri velike hrišćanske svetinje: štap svetog Save Osvećenog, ikonu Bogorodice Mlekopitateljice (koju je naslikao sveti Luka po istinskom liku Bogorodice) i ikonu Bogorodice Trojeručice. Mlekopitateljica se danas čuva u isposnici Svetog Save u Kareji, dok je Trojeručica najčuvenija hilandarska ikona — dugo vremena bila je „igumanija“ manastira, a sada stoji u glavnoj manastirskoj crkvi na tronu do igumanskog.

Pored ovih, Sveti Sava je iz Svete zemlje doneo brojne relikvije uz pomoć kojih je učvrstio prestiž srpske crkve među pravoslavnim svetom. Međutim, čini se da je mnogo važnije trag koji je Sveti Sava tamo ostavio, a najvažnije je da je uspostavio neraskidive veze Srba sa Svetom zemljom i Jerusalimom. I drugi Nemanjići gradili su zadužbine u Svetom gradu — kralj Milutin sagradio je crkvu svetih Arhangela; zadužbinari u Jerusalimu i širom Palestine bili su i Stefan Dečanski, car Dušan, prvi srpski patrijarh Joanikije, knez Lazar, despot Đurađ Branković i druge srpske plemićke porodice.

Iz hrisovulje carice Mare, supruge turskog cara Murata drugog, kćerke Đurđa Brankovića, vidi se da je postojao ugovor između Jerusalimske patrijaršije i Srpske crkve o boravku srpskih monaha u Lavri Svetog Save Osvećenog. Srpski monasi su došli u Lavru i oslobodili ovaj manastir od razbojnika i pljačkaša. Oni su tada sazidali veliku kulu i u njoj paraklis, malu crkvu, posvećenu Svetom Simeonu. Srpski monasi su upravljali Lavrom Svetog Save Osvećenog 130 godina tokom celog 16. i prvih decenija 17.veka.

Srbi su, do vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog, imali mesto u Crkvi Svetog Groba na službi na Veliku subotu. Sultan Sulejman je nametnuo preveliki danak na to mesto i ono je, u to vreme, izgubljeno jer Srbi nisu uspeli da sakupe novac koji bi zadovoljio sultana.

Međutim, ono što je Sveti Sava uradio u Svetoj zemlji, temelji koje postavio veze koje je uspostavio, ostale su neraskidive. Bez obzira na političke prilike, bez obzira na ekonomsku situaciju, bez obzira na sve moguće prepreke, hodočasnici iz Srbije su uvek dolazili i vraćali se u Svetu zemlju. I ostavljali tragove koji se ne mogu izbrisati — najbolji primer za to jeste da je mnogo građevina čiji su zadužbinari u Svetoj zemlji bili Srbi nestalo, ili je od njih ostala tek poneka ruševina — međutim, njihov trag je ostao u sećanju koje traje bez obzira na protok vremena.