I bi, i ne bi, i NATO mu ne da. Neočekivanu promenu raspoloženja predsednika zemlje u Crnoj Gori nazivaju „poniženjem“ — najpre se odazvao pozivu u Moskvu na paradu povodom Dana pobede, a potom je odustao. Očigledno, neko ga je mnogo naplašio.
Oni kojima nikako nije jasno zbog čega se Crna Gora odvojila od Srbije sada mogu da osete razliku… Ako im već nisu bile dovoljne sankcije koje je Podgorica uvela Rusiji samo da bude kao i svi ostali.
Sada je predsednik Crne Gore Filip Vujanović odlučio da, kao i svi ostali — ne bude u Moskvi, na Crvenom trgu, 9. maja. Svoje odsustvo objasnio je iznenadnom željom da toga dana nastupi na prazničnoj manifestaciji u svojoj prestonici. „Iznenada“, zbog toga što je još u martu primio zvanični poziv Vladimira Putina.
U Vujanovićevom okruženju čak i ne skrivaju da je on upotrebio istu logiku kao i u slučaju sankcija: „Moskva nam je draga, ali nam je NATO draži“.
Ruku na srce, tada predsednik nije ni pokušavao da se pravda: „Crna Gora ne može da utiče na svetske procese. Crna Gora hoće da bude deo Evropske unije i NATO-a, ni na koji način ne izražavajući antirusko raspoloženje“, rekao je on.
Sada je, očigledno, shvatio da je svejedno, jer mu neće verovati. Čak ni kod kuće.
Razne opozicione partije odluku šefa države, za koju smatraju da je doneta pod spoljnim pritiskom, nazivaju „poniženjem za zemlju“.
Nije Vujanović, kako se to kaže, ni prvi, ni poslednji. Ipak, on jeste poseban slučaj. I ne samo zbog toga što Crna Gora nije član zapadnjačkih saveza, što znači da nije zauzdana korporativnim potčinjavanjem i ostalim izmišljenim uslovnostima kojima čak i poslušni lideri prikrivaju svoju bezvoljnost.
Jedni su odustali od Dana pobede u Moskvi odmah, drugi dobro razmislivši. Ovaj — nakon zvanične saglasnosti.
Za predomišljanje su mu bile potrebne dve nedelje. Ili, može biti, jedan telefonski poziv. Recimo, od nekakve američke ambasade.
Slučaj jedinstven. Slučaj koji je čak i ruske diplomate, naviknute na nedoslednost zapadnih kolega, zapanjio. „Ja ne znam primer u međunarodnoj praksi da šef države donese odluku, a zatim da tu odluku razmatra grupa činovnika.
Postavlja se pitanje kako je na takvim principima moguće graditi bilateralne odnose na visokom nivou“, izjavio je ambasador Rusije u Crnoj Gori Andrej Nesterenko.
Ponašanje Vujanovića podseća na solidarnost iz školskih klupa koja se, po pravilu, završava potpuno opravdanim, dežurnim pitanjem učitelja: „A ako svi skoče kroz prozor, da li ćeš i ti iskočiti?“. Vujanović će, reklo bi se, skočiti. Mada je ovoga puta on iz sasvim drugog razreda.
