Direktor Instituta za slovenske studije u Moskvi Konstantin Nikiforov u Beogradu i Srbiji je boravio nebrojeno puta, a ovom prilikom, pored susreta sa studentima Filozofskog fakulteta, predstavlja i svoju studiju „Srbija na Balkanu u 20. veku“, u izdanju „Filipa Višnjića“.
S ruskim istoričarem razgovarali smo o aktuelnim pitanjima u vezi sa pozicijom Srbije i Balkana na međunarodnoj mapi i razvojnim perspektivama ovog regiona, o odnosu malih i velikih država, izvan i unutar saveza.
Kakvu bi poziciju Srbija, kao mala balkanska država, trebalo da zauzme danas prema Rusiji i Zapadu? Čini se da je vrlo teško, gotovo nemoguće, u ovim okolnostima sedeti na dve stolice, ali i da je još teže potpuno se prikloniti jednoj od strana.
Srbija između Rusije i Zapada, to je dilema koja je stara onoliko koliko i ti odnosi. Međutim, u narodu nema te dileme. Mislim da je ta „ili-ili“ dilema lažna. Uprkos činjenici da je Srbija mala zemlja, ona može da ima dobre odnose i sa Zapadom i s Rusijom. (Bivši jugoslovenski predsednik Josip Broz) Tito je jedan od najboljih primera koji dokazuje da je to moguće. Jugoslavija nikada ne bi mogla da zauzme tako važno mesto na svetskoj mapi da nije imala takvu diplomatiju, koja je uvek umela da nađe srednju meru.
Ipak, Srbija, kao i mnoge druge zemlje, trpi pritiske sa Zapada u vezi sa svojom politikom prema Rusiji.
Meni se ipak čini da svaka zemlja, bez obzira na to da li je mala ili velika, treba da čuva svoje dostojanstvo. Dobar primer za to je Češka, za koju se ne može reći da je velika zemlja. Kada američki ambasador u Beogradu srpski narod nazove šizofrenim, mislim da srpska diplomatija treba od njega da zatraži da bira reči. U tom smislu sviđa mi se reakcija češkog predsednika Miloša Zemana na upozorenja američkog ambasadora povodom njegove najave da će ići na Paradu pobede u Moskvi. To što je neka zemlja mala ne znači da je manje vredna u istorijskom smislu od velikih. Kao istoričar mogu da kažem da je zakone istorijskog razvoja države moguće izučavati podjednako na iskustvu Kine ili na iskustvu Srbije. Ti zakoni su jedni te isti. A čuvanje dostojanstva ne mora nužno da podrazumeva konfrontaciju. Postoji i izreka da te neće uvažavati ako sam sebe ne uvažavaš. Velike zemlje često se prema malim zemljama ponašaju kao slon u staklarskoj radnji, ali im međunarodno pravo i principi demokratije nameću poštovanje interesa malih zemalja.
Kako komentarišete pritiske Zapada na Srbiju povodom učešća Vojske Srbije na Paradi pobede u Moskvi 9. maja?
Da, Srbija i tu trpi pritiske, ali bez obzira na njih, smatram da treba da insistira da je poštuju. Bilo je mnogo konferencija posvećenih Drugom svetskom ratu i biće ih još mnogo, i uvek svi govore o Zapadnom frontu, a ja stalno govorim da je na teritoriji Jugoslavije, odnosno Srbije, otvoren Zapadni front. I moguće je da Nemci nisu uspeli da osvoje Moskvu upravo zbog toga što su ljudi ovde ratovali. Srbija ima puno pravo da učestvuje na Paradi pobede na Crvenom trgu i mislim da je to najnormalnija odluka.
Kako u Moskvi gledaju na Briselski sporazum? Da li će Srbija, po Vašem mišljenju, morati da prizna Kosovo?
Što se priznavanja Kosova tiče, imamo situaciju de fakto i de jure. Mislim da je u pravnom smislu malo verovatno da neka vlada u Srbiji prizna nezavisnost Kosova. De fakto, ono je već priznato sporazumom potpisanim u Briselu. De fakto, na Kosovu gotovo i nema srpskog stanovništva. Treba biti realističan. Istorija je krenula u tom smeru. Treba spomenuti i nedavnu izjavu albanskog premijera Edija Rame da će Kosovo, ukoliko ne bude primljeno u Evropsku uniju, krenuti putem ujedinjenja s Albanijom. To je, po mom mišljenju, probni balon za reakciju srpskih vlasti. Nažalost, čini mi se da je taj scenario realističniji od onog po kojem Kosovo ostaje u sastavu Srbije. Nažalost, Srbi sada imaju veoma malo mogućnosti da utiču na taj proces, pogotovo što je to pitanje uslovljeno i zbližavanjem Srbije s Evropskom unijom.
Da li su Srbi zaista žrtve „kosovskog mita“?
Zapad, a posebno američke diplomate, često govore o tome da je srpski narod previše oslonjen na istoriju, na prošlost, umesto da se okrene budućnosti. Mislim da oni jednostavno ne poznaju dovoljno srpsku istoriju i kulturu. To su različiti pristupi. Svaki narod treba da poznaje svoju kulturu i tradiciju, svoj folkor i predanja, i ja u tome ne vidim apsolutno nikakav problem. I u Rusiji takođe postoje predanja o vitezovima koji su se borili protiv Mongola i Tatara. Svaka zemlja ima neke tužne stranice u svojoj istoriji i narod sasvim prirodno pamti te stranice. Srpski narod ne treba da se odriče kosovskog predanja.
Da li je srpski nacionalizam specifičan ili se sreće i kod drugih naroda?
Nacionalizam je zamenio komunističku doktrinu u svim postsocijalističkim zemljama. Na srpski nacionalizam naročito su uticali događaji na Kosovu, ali rast nacionalizma je bio primetan i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Rekao bih da je od Srbije prosto napravljeno strašilo za ceo svet. Ako pogledate unazad u istoriju, recimo u program Načertanija (iz 1844. godine), tu nema velikosrpstva, nema tu nikakvog govora o dominaciji Srba nad drugim narodima, nikakvog šovinizma. To je prosto ideja o stvaranju srpske države, u koju bi ušle i Crna Gora i Bosna, i koja bi imala izlaz na Jadransko more. To je sve. Slično su radili i u ruskoj istoriji, plašeći svet idejom o panslavizmu, odnosno o ujedinjavanju slovenskih naroda pod vlašću Rusije. Takve politike, međutim, nikada nije bilo. Mogli su pojedini mislioci da iznose takve ideje, ali u zvaničnoj ruskoj politici nikada nije bilo nečeg sličnog. A s druge strane, zemlje nemačkog govornog područja, Austrija i Nemačka, same su tokom istorije vodile agresivnu politiku i, da bi opravdale sebe, pobuđivale su te lažne strahove o Velikoj Srbiji, o Rusiji koja želi da osvoji svet. I tu ponovo možemo da napravimo poređenje i sa sadašnjim trenutkom: ponovo od Rusije prave strašilo koje bi da osvoji ceo svet, što, naravno, nije istina.
Koje su najveće istorijske greške na Balkanu koje se neprestano ponavljaju?
Na predavanjima sam sebi dozvolio sebi jedan aforizam, odnosno frazu, kako bih studentima pomogao da lakše zapamte procese na Balkanu. Formula koja objašnjava srpsku istoriju i ujedno odgovara na vaše pitanje jeste: Srbi su mali narod koji ima mentalitet velikog naroda. Možemo Srbe uporediti, recimo, sa Bugarima. I Bugari su mali narod, ali njihov mentalitet je mentalitet malog naroda. Takav mentalitet ima i dobre i loše strane, donosio je Srbima i velike pobede i velike poraze. S jedne strane, Prvi i Drugi srpski ustanak su primeri velike pobede, odnosno suprotstavljanja velikoj Osmanskoj imperiji. S druge strane, devedesetih godina to je bila greška, jer je nemoguće ratovati protiv celog sveta bez saveznika, bez dovoljno snage.
U knjizi „Srbija na Balkanu u 20. veku“ uporedili ste Srbiju i Balkan s babuškama. Da li možete da objasnite to poređenje?
Nemoguće je istoriju Srbije izučavati odvojeno od istorije Balkana, ili istoriju Srbija i Balkana odvojeno od evropske i svetske istorije. Sve što se dešavalo u Srbiji bilo je vezano s događajima na Balkanu. Govorim o 19. i 20. veku. Sve što je počelo na Balkanu uticalo je i na svetske događaje. Ako kao primer uzmemo događaje iz devedesetih godina prošlog veka opet imamo događaje iz Srbije, odnosno iz bivše Jugoslavije i kasnije s postjugoslovenskog prostora – jugoslovenska kriza je poprimila međunarodni karakter jer su događaji na Balkanu i u bivšoj Jugoslaviji odlučivali o tome kakav će biti svet, kakav će biti međunarodni sistem bezbednosti. Sve se rešavalo ovde. Ovde su tražili novu ulogu za NATO, upravo ovde je NATO počeo da deluje izvan sfere svoje odgovornosti i po sličnom scenariju sada pokušava da deluje i na istoku Ukrajine. Sve su to problemi koji su zapravo počinjali na Balkanu, a zatim su poprimali svetski karakter.
U kom smeru Srbija i ostale balkanske države treba da se kreću i koji put treba da odaberu u savremenim međunarodnim okolnostima kako bi se izbegle greške iz prošlosti?
Dopada mi se pozicija češkog predsednika Zemana. Smatram da je to dostojanstvena pozicija, koja ne podrazumeva da Češka želi momentalno da izađe iz EU ili iz NATO-a (mada se stanovništvo veoma negativno odnosilo prema tenkovima NATO-a koji su prolazili po Pragu). Možda zvuči kao utopija, ali ja mislim da je budućnost balkanskih naroda u stvaranju neke nove zajednice. To bi omogućilo manje mešanja spolja. Zašto bi bilo nemoguće živeti na drugi način, potruditi se da bude bolje? Zapadne zemlje kada nameću odnose zemljama kao što je Srbija, ponašaju se kao da najbolje znaju kakvi su joj zakoni potrebni, kod Rusa nema takvih pretenzija.
Srbija je na početku procesa evrointegracija. Kako vi vidite budućnost Evropske unije?
Mislim da je to dobro zamišljen projekat. Sama ideja je u principu bila dobra jer je, pre svega pomirila Nemačku i Francusku koje su uvek ratovale. Čak i zakoni koje predlažu zemljama kandidatima su dobri, neki od tih zakona su dobri čak i za Rusiju. Realizacija je, međutim, krenula putem koji nije bio dobar. Najveće zemlje dobile su novo tržište, novu radnu snagu, ali, umesto da stimulišu razvoj zemalja kao što su Grčka, Rumunija, Bugarska, one zadržavaju njihov razvoj, nameću im stezanje kaiša, isplate dugova, umanjivanje socijalnih davanja. Propada poljoprivreda, pogoršava se životni standard u tim zemljama. Lideri vodećih evropskih zemalja treba da se zamisle šta da rade s tim zemljama kako ih ne bi isterivali iz tog saveza. Korist imaju Nemačka i Francuska, ali je siromašne zemlje nemaju.
