Primera je mnogo, ali se pokazalo da igranje na kartu kratkog pamćenja biračkog tela nije uvek najisplativije. Moglo bi se reći da Srbi kratko pamte, ali neke stvari ne zaboravljaju.
Šta će nam referendum
Poslednji primer igre na kartu slabog pamćenja je jučerašnja izjava Borisa Tadića, nekad medijski sveprisutnog predsednika „svih građana Srbije“ koji je pre mesec dana doživeo neprijatnost da mu se nijedan novinar ne pojavi na konferenciji za štampu, i odnosi se na neophodnost ulaska Srbije u NATO.
„Pitanje bezbednosnih integracija je suštinsko pitanje. Naši građani treba da znaju da ukoliko ne idemo prema NATO integracijama, imaćemo manji nivo investicija“, rekao je Tadić.
Nekoliko dana ranije, Tadić je izjavio da bi na putu Srbije ka NATO-u trebalo preskočiti referendum, na kome bi se, po njegovoj proceni, najmanje 90 odsto građana izjasnilo protiv.
Sve bi to bilo u redu, jer Tadić se oduvek predstavlja kao „proevropski“ i prozapadno orjentisani političar, ali bi trebalo da zna da iako Srbi slabo pamte, ne zaboravljaju ono što se do juče dešavalo.
Šta se dogodilo preko noći
Čak i kad ne pamte, tu su kojekakvi tekstovi na internetu da ih podsećaju. Zato je lako naći njegovu izjavu iz 2010. datu u Moskvi u prisustvu nekoliko novinara, ambasadorke Srbije Jelice Kurjak i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića koja glasi:
„Dok sam ja predsednik Srbije, Srbija neće ulaziti u NATO“.
Medijska eksploatacija priče o „četiri stuba srpske spoljne politike“ (EU, SAD, Rusija i Kina) u sezoni 2004—2012. postala je nezaboravna zbog preteranog ponavljanja. Građani koji duže pamte neće zaboraviti ni da je 2007. godine kao koalicioni partner Tadiću bio bliži Vojislav Koštunica nego Čedomir Jovanović, između ostalog i zbog insistiranja na političkoj neutralnosti.
Ako bismo išli dalje u prošlost, prisetili bismo se da je na dočeku Srpske nove godine 2000. na Trgu republike Tadić patetičnim glasom pročitao imena stradalih u NATO agresiji i zamolio prisutne da se raziđu jer nije vreme za slavlje.
Imajući u vidu sve navedeno, postavlja se pitanje šta se to preko noći promenilo u stavovima Borisa Tadića? Zašto je za kratko vreme političar koji je u dva navrata izabran za predsednika Srbije postao toliko nedosledan? U zemlji u kojoj je doslednost poželjna politička vrlina. Ima li to veze sa odlaskom sa vlasti u opoziciju i željom da „kupi ulazncu“ za povratak na vlast, makar i po cenu da napravi korak toliko nepopularan u narodu?
