Godišnjica nemira na jugoistoku Ukrajine

Stanovnici Donjecke, Luganske, Harkovske, Odeske i Dnjepropetrovske oblasti počeli su u februaru 2014. godine da izlaze na demonstracije i zauzimaju zgrade administracija. Učesnici masovnih mitinga na jugoistoku Ukrajine tražili su rešavanje pitanja statusa ruskog jezika i sprovođenje ustavne reforme za decentralizaciju regiona, sve do federalizacije. Međutim, lideri „Majdana“, koji su zauzeli vlast u Kijevu, odbili su pregovore sa učesnicima protesta. 

Demonstranti su 6. aprila zauzeli zgradu Donjecke oblasne administracije, dok su u Lugansku zauzeli sedište Službe bezbednosti Ukrajine. Sledećeg dana, poslanici Donjecke oblasne administracije proglasili su Donjecku Narodnu Republiku. Krajem aprila je proglašena i Luganska Narodna Republika. U DNR i LNR je 11. maja održan referendum na koji je izašlo 75 odsto (u Donjeckoj oblasti), odnosno 81 odsto (u Luganskoj oblasti) stanovnika, od kojih se 90 odsto izjasnilo za nezavisnost republika.

Oružani konflikt

Vršilac dužnosti predsednika Ukrajine Aleksandar Turčinov 15. aprila 2014. godine pokrenuo je vojnu operaciju u Donbasu. U borbenim akcijama su učestvovali radikalni nacionalisti iz grupe „Desni sektor“, a kasnije su se ukrajinskoj vojsci pridružili i strani plaćenici.

Turčinov je pozvao da se ne dozvoli širenje antimajdanskog raspoloženja u istočnim i južnim regionima.

„Pred najamnicima i specijalnim jedinicama, koji se nalaze na teritoriji Ukrajine, postavljen je zadatak da se napadaju ovi rejoni. Zato naglašavam: naš zadatak je da se ne dopusti širenje terorističke pretnje, pre svega u Harkovskoj i Odeskoj oblasti“, rekao je on.

U narodnim republikama su formirani odredi ustanika koji su sa oružjem u rukama branili regione. Okrenuta je nova, zastrašujuća stranica u istoriji Ukrajine kada, praktično, nije bilo dana bez izveštaja o pogibiji civila. Od tada, samo po zvaničnim podacima UN, u borbama je poginulo više od 6.000 ljudi sa obe strane, a više od 14.000 je ranjeno. Svakodnevnim granatiranjem skoro u potpunosti je uništena infrastruktura jugoistočnih regiona. UN su prošlog leta proglasile DNR i LNR zonama humanitarne katastrofe. 

Predsednik Petro Porošenko više puta je izjavljivao da će Ukrajina biti unitarna i o federalizaciji nije hteo ni da čuje. Stanovnicima teritorije van kontrole Kijeva, uključujući penzionere, u potpunosti su obustavljena sva socijalna davanja.

Bilo je više pokušaja da se obustavi krvoproliće, ali je prošla čitava godina pre nego što su sukobljene strane napokon sele za pregovarački sto. Do toga je došlo zahvaljujući inicijativi lidera vodećih evropskih država. 

Na kraju maratonskih pregovora u Minsku 12. februara, nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Olanda, ruski predsednik Vladimir Putin i ukrajinski predsednik Petro Porošenko usvojili su mere za realizaciju Minskog sporazuma. Dokument koji je potpisala Kontakt grupa predviđa prekid vatre, povlačenje teškog naoružanja sa linije razgraničenja, razmenu zarobljenika po principu „svi za sve“, kao i druge mere za dugoročno političko rešenje situacije u Donbasu. Prekid vatre se, uglavnom, poštuje, dok posmatračka misija OEBS-a prati ispunjavanje dogovora. 

Jedna od tačaka Minskog sporazuma je i izvođenje ustavne reforme do kraja ove godine, čiji je ključni element decentralizacija vlasti, uzimajući u obzir specifičnosti određenih rejona Donjecke i Luganske oblasti.

„Vođen je otvoreni građanski rat“

Povodom godišnjice nemira na jugoistoku Ukrajine, Bogdan Bezpaljko, rukovodilac Centra za ukrajinistiku i belorusistiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov, naglašava da je godinu dana kasnije jasno da nije vođen nikakav „rat protiv terorista“, već da je vođen otvoreni građanski rat.

„Mogu da kažem da mi vidimo razoreni Donbas, razorenu infrastrukturu, bolnice, škole, ljude koji se kriju u podrumima i čak tamo ginu od artiljerijske vatre i raketa Oružanih snaga Ukrajine. U celini, to je razoreni Donbas i mnogo ljudi lišenih posla, stanova i nade u bolju budućnost. Oni su primorani da preživljavaju, zato što ne mogu da žive u unitarnoj Ukrajini. Unitarna Ukrajina sa svoje strane ne može da im dozvoli bar minimalni stepen slobode. Pa i sama Ukrajina je veoma stradala. Nacionalna valuta je devalvirala četiri puta, razara se ekonomija, zatvaraju preduzeća, među njima i ona koja bi trebalo da budu lokomotive privrede. Odsustvo ideoloških mogućnosti za dogovor sa regionima dovelo je do razaranja ekonomije, građanskog rata, kolosalnih vojnih troškova, do inflacije i u suštini otvorene degradacije. Savremena Ukrajina je vrlo surova država koja proganja one koji misle drugačije, gde je oponentu zabranjeno da izražava tačku gledišta koja se razlikuje od zvanične, i gde zapravo vladaju nasilje, surovost i prevara, kaže Bezpaljko.

Ipak, da li sada postoji bar neka nada u pomirenje i to da će Kijev saslušati glas Donbasa?

„Meni se čini da su ove nade zasad još vrlo slabe. Oni ljudi koji sede u Kijevu su raspoloženi za rat. Za njih je to način da se realizuju i opravdaju onaj socijalno-ekonomski neuspeh koji je zabeležen u poslednjih godinu dana. Stanovništvo koje je maksimalno indoktrinirano pomoću medija, zasad još nastavlja većinski da podržava vojna dejstva. Kada stanovništvo spozna da se vodi upravo građanski rat i zatraži prekid vojnih dejstava, tada će svi koji se nalaze na čelu države morati da saslušaju građane i odluče se na nekakav kompromis. A zasad, dobivši spoljnu podršku, obećanja i doping, kijevske vlasti teže vojnom rešenju konflikta. O tome govore masovna kršenja dogovora Minsk-2, koncentracija ukrajinskih trupa na granici i retorika predstavnika Kijeva“, ocenjuje Bezpaljko.