Na konferenciji OEBS-a, prvoj od kada je Beograd preuzeo presedavanje tom međunarodnom organizacijom, odmah posle zvaničnog otvaranja, protokolarnih izjava ministara Ivice Dačića i Ivana Tasovca, predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović je u uvodnoj reči kao jednu od zemalja u kojoj ubijaju novinare navela Rusiju.
Po, očigledno, već unapred pripremljenom scenariju, za njom su usledili govori predstavnika Litvanije i Ukrajine, a prisutni su mogli čuti brojne optužbe i teške kvalifikacije na račun Ruske Federacije, od uloge agresora u ratu sa Ukrajinom, do navodne propagande kojoj Zapad hitno mora da se suprotstavi.
Iako je predstavnica Ruske Federacije od gospođe Mijatović zatražila da razmisli o svojoj odgovornosti za izgovorene reči i demantovala optužbe navođenjem činjenica da je ubistvo Ane Politikovske razrešeno i da su počionioci privedeni pravdi, njeno mišljenje se nije promenilo. Nije pomoglo ni navođenje brojnih primera ruskih novinara koji su na teritoriji Ukrajine diskriminisani, prognani ili kidnapovani.
Gospođa Mijatović, iako obavlja funkciju predstavnika OEBS-a za slobodu medija, nije želela da odgovori na pitanja radija Sputnjik. Očigledno nije smatrala za shodno da bilo kome objašnjava šta je zapravo mislila kada je iznosila najteže kvalifikacije.
Iako je tema skupa stradanje novinara, njoj nije zasmetalo ni to što je moderator skupa objasnio da slučaj 16 poginulih radnika RTS-a ne treba posebno izdvajati, jer je, kako je rečeno, ubijenih novinara tokom '90-ih bilo na svim stranama!?
Zato je gospođa Mijatović smatrala da treba da iskoristi svoje prisustvo u Beogradu, da se sastane sa srpskim premijerom i da mu pruži podršku za reforme u oblasti medija. Ni traga od oštrine koju je demonstrirala pre samo nekoliko meseci, kada je predsednika Vlade kritikovala za stanje u medijima i cenzuru. Šta se u međuvremenu promenilo, da li je usvajanje medijskih zakona i skoro gašenje velikog broja medija dovoljno da se zažmuri na sve ono što je takoreći juče bio razlog za oštru kritiku? Ili je kritika tada bila neosnovana? U tom slučaju, dobro bi došlo izvinjenje — onako javno koliko je javna bila i kritika.
Gospođa Mijatović je ostala dužna srpskoj javnosti komentar na temu najave britanskog premijera o osnivanju fonda za borbu protiv ruskog uticaja. Ostalo je bez odgovora pitanje zašto se rad ruskih medija naziva propagandom, dok se program zapadnih medija kvalifikuje kao objektivno izveštavanje. Zašto se staje na barikade kad se u bilo kojoj zemlji pojavi jedan ruski medij, dok se na brojne strane, ali zapadne medije gleda sa simpatijom?
Da li, na primer, Srbiji veća opasnost za dezinformisanje javnog mnjenja preti od ruskog državnog medija ili od medija na čijem je čelu bivši direktor američke obaveštajne agencije CIA Dejvid Petreus (glavni finansijski investitor televizije N1 je američka kompanija KKR, većinski vlasnik kablovskog operatera SBB. — prim.aut.), medija kom je upravo medijskom reformom, uz podršku Evropske komisije i OEBS-a, omogućeno narušavanje medijskog pluralizma, legalizovanjem prava da kablovski operateri mogu da budu vlasnici medija, proizvode informativne sadržaje i favorizuju svoje kanale?
I konačno — da li su samo takvi mediji pretplaćeni na istinu i imaju monopol na objektivno informisanje, dok ostali sprovode propagandu koja mora biti hitno zaustavljena?
Autorka je predsednica Profesionalnog udruženja novinara Srbije i novinar redakcije Sputnjik Srbija.