Odgovor Madura i ostalih lidera Južne Amerike bio je brz i u najvećoj meri ujedinjen u glasnom protivljenju ovom potezu SAD.
Čak je i kubanski predsednik Raul Kastro, čija se država nalazi u istorijskoj normalizaciji odnosa sa SAD, kritikovao ovo naređenje, proglašavajući ga „povredom suvereniteta ili nekažnjenim narušavanjem mira u regionu".
Unija nacija Južne Amerike (Južnoamerička unija — Unasur), koju čini dvanaest država, takođe je osudila Obaminu izvršnu naredbu, pozivajući na njeno povlačenje.
Nedugo potom, šefovi država-članica Bolivarske alijanse naroda naše Amerike (ALBA) sastali su se u Karakasu i sastavili zvaničan odgovor na ovu izvršnu naredbu, odlučno je odbacivši kao „pretnju uplitanja koje se protivi principima suvereniteta i uzajamnog nemešanja u unutrašnje poslove ili neintervenisanje".
Ministar spoljnih poslova Ekvadora Rikardo Patino je, sa svoje strane, Obaminu naredbu okarakterisao kao „dekret koji ni na koji način ne doprinosi dobrim odnosima između država na istom kontinentu".
Šta je proizišlo iz samita ALBA?
— Na tom sastanku nismo mogli ni da zamislimo, a još manje tolerišemo ideju da je Venecuela pretnja Sjedinjenim Američkim Državama. Gde je ta pretnja? Ne postoji ni najmanja mogućnost da ona predstavlja pretnju.
Oni su trgovinski partner SAD, svakodnevno im prodaju naftu, postoje razne vrste odnosa — komercijalni, turistički — između ove dve države. Zbog toga ovakva odluka nema nikakvog smisla, potpuno je neosnovana.
(Tokom nedavnih nemira i protesta u Venecueli) bilo je jasnih pokušaja da se nametne stanje nasilja, koje su potpirivale nasilne grupe. Ne govorimo o celokupnoj opoziciji — postoji demokratska opozicija, sa kojom smo razgovarali na Komisiji Južnoameričke unije. Ali postoje i nasilne grupe, čiji pripadnici, kada ih neko pita zbog čega su izašli na ulice, odgovaraju „Ovde smo, na ulicama, sve dok Maduro ne ode". Oni žele da se Madura otarase na izborima ili, ako to ne uspe, silom.
Venecuelanska revolucija neće se završiti spoljnim uplitanjem. I nije njihova stvar da okončaju bolivarsku revoluciju, već da poštuju svaku državu.
Kako odgovarate onima koji kažu da južnoamerički lideri preteruju kada govore o invaziji i zaverama, kada se radi samo o formalnom jeziku, kojim se nameću ograničene sankcije.
Kada jedna vlada nešto izjavi, kada predsednik nešto potpiše, kada koristi „Ja", „Ja, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Barak Obama", ne može se reći da je to puka formalnost, samo kako bi se preduzele mere.
Problem je da su često takve odluke, takve narebe, bile uvertira vojnim intervencijama. Znamo slučajeve poput Avganistana, Iraka i drugih država — one su smatrane pretnjom, a potom napadnute. Ne napadnu ih uvek. Ponekad se to ne desi. Ali često se upravo ovo navodi kao razlog za intervenciju.
Pošto, ako te smatram pretnjom po sebe, moram reagovati kako bih tu pretnju otklonio. Zbog toga je terminologija koju on koristi toliko ozbiljna.
Portparolka Bele kuće Džejn Psaki nedavno je optužbe o teorijama zavere koje je Nikolas Maduro izneo protiv SAD nazvala „smešnim" i navela „dugogodišnju politiku" nepodržavanja puča i drugih nedemokratskih promena vlasti. Koji je Vaš odgovor na to?
Mi u Južnoj Americi imamo dugogodišnju tradiciju američkih intervencija. Mi to znamo. Napamet i zauvek. Tokom celog 20. veka, pa čak i u 19. veku, sa prvim intervencijama pustolova, kako su se nazivali, u Nikaragvi.
Ali u 20. veku: Dominikanska Republika, Grenada, Panama, Čile. Nisu to bile samo vojne intervencije, govorimo o diktaturama koje su nametnule političke snage u Sjedinjenim Američkim Državama. Čile, Argentina, Urugvaj.
U mojoj državi, u Ekvadoru, 1963. godine imali smo lepu tradiciju demokratije i ekonomskog progresa, a kao rezultat akcije Cije, diktatura je tu demokratiju razbila u komade… Žao mi je što je tako, ali dugogodišnja tradicija Sjedinjenih Američkih Država je intervenisanje, napadanje, zloupotreba i stvaranje diktatura u našem regionu.
Ako na ovom kontinentu postoji pretnja, to su Sjedinjene Države. Samo se one mogu smatrati pretnjom iz istorijskog iskustva. One su pretnja za naše države. Ali, i pored svega, mi i dalje verujemo da jednog dana mogu da se promene. Znamo da to nije lako.
