Najveći problem srpske dijaspore je gubitak nacionalnog identiteta, već u drugoj generaciji. Za razliku od nekih drugih naroda, oni su veoma podložni asimilaciji, odnosno pretapanju u većinsku naciju sa kojom žive. Srbi u inostranstvu ističu kako bi matična država trebalo više da ih podrži u borbi za nacionalna i manjinska prava u kontaktima sa vlastima zemalja u kojima žive, kao i u naporima da uče i informišu se na svom jeziku. Takođe, napominju i probleme kada žele da investiraju u Srbiji, jer se često menjaju propisi poslovanja.
Četiri miliona u rasejanju
Procenjuje se da Srbi žive u više od 100 zemalja u svetu i da imaju oko dve hiljade udruženja i organizacija. Van Srbije živi oko četiri miliona Srba i državljana Srbije. U regionu ih je oko dva miliona, a još dva miliona državljana Srbije i Srba živi u ostalim zemljama sveta. Onih koji su otišli devedesetih je preko 300 hiljada, a svake godine dodatno se iseli oko 30 hiljada ljudi. U susednim zemljama Srbi su autohtono stanovništvo, dok u drugima državama žive kao useljenici. Zato srpsko zakonodavstvo pravi podelu na dijasporu i Srbe u regionu.
Nema preciznih podataka o njihovom broju u svim državama. Najviše Srba izvan Srbije živi u BiH, pretpostavlja se oko milion i trista hiljada. U Nemačkoj i Americi ih je najmanje oko 500 hiljada, u Austriji i Kanadi živi po oko 300 hiljada, a u Švajcarskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Australiji nalazi se po oko 200 hiljada Srba. Oko 150 hiljada ljudi iz Srbije naselilo se u Francusku, a oko 70 hiljada u Švedsku.
Poslednjih godina u Ruskoj Federaciji je nastala srpska kolonija koja prema nekim podacima broji oko 50 hiljada ljudi. Toliko Srba živi i u Sloveniji i u Makedoniji. U Rumuniji ih živi oko 18 hiljada, a u Mađarskoj oko 10 hiljada. U Južnoafričkoj Republici je oko 25 hiljada doseljenika iz Srbije.
Različita prava i položaj od države do države
Aleksandar Čotrić, član Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije kaže za Sputnjik da je najbolji položaj Srba u onim zemljama u kojima imaju zakonom priznat status nacionalne manjine. Priznati su u Češkoj i Slovačkoj, a u Rumuniji, Mađarskoj, Makedoniji i Hrvatskoj su i priznati i imaju pravo na školovanje na maternjem jeziku koje se finansira iz budžeta ovih zemalja. Takođe, njihove nacionalne, kulturne i prosvetne organizacije u pomenutim državama dobijaju finansijska sredstva za rad.
Srpske organizacije, kako nam pojašnjava Aleksandar Čotrić, dobijaju neka sredstva na konkursima od vlasti u Švedskoj, Nemačkoj i Austriji, ali su ona minimalna. On dodaje kako SAD uopšte ne pomažu srpske iseljeničke organizacije.
Srbi u Rusiji žive na velikom prostoru i nisu dovoljno povezani, jer se uglavnom radi o građevinskim radnicima koji su okrenutim svom osnovnom poslu. Međutim, u velikim gradovima poput Moskve i Sankt Peterburga su dobro organizovani i priređuju koncerte, izložbe, promocije. U tome im redovno pomažu gradske i ruske federalne vlasti, kao i Ruska pravoslavna crkva.
Nerešen status u Crnoj Gori i Sloveniji
U Sloveniji i Crnoj Gori Srbi nemaju rešen status, jer nisu priznati ni kao konstitutitvni narod, ni kao manjina. Dobijaju određena sredstva od ovih zemalja, ali neredovno i nedovoljno.
„U Crnoj Gori se iz popisa u popis smanjuje broj ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi, vrše se veliki pritisci na njih, posebno na Srpsku pravoslavnu crkvu“, precizira Čotrić.
On podseća da je u Sloveniji posle 1991. oko 20 hiljada Srba ostalo bez ličnih dokumenata. „Izgubili su osnovna ljudska prava, jer vlasti nisu htele da im daju slovenačko državljanstvo. Njihovi problemi su počeli da se rešavaju tek posle presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu“, dodaje Čotrić.
25 godina atmosfere nesigurnosti u Hrvatskoj
Srbi u Hrvatskoj, napominje Aleksandar Čotrić, već 25 godina žive u atmosferi nesigurnosti i straha. Više od 400 hiljada njih je prognano, a iseljavanje traje i poslednih godina.
„Veliki broj njih je ostao bez stanarskih prava, a neki i bez penzija i ušteđevine u bankama. Mnogi su nepravedno optuženi pred tamošnjim sudovima i još postoje tajne optužnice“, tvrdi Čotrić.
Saša Milošević, zamenik predsednika Srpskog narodnog veća u Hrvatskoj ističe za Sputnjik kako od strane države nije bilo pritisaka poslednjih godina, ali da postoji zameranje relevantnog broja političkih snaga. „Poslednje dve godine imamo oživljavanje desničarskih, što stranaka, što pokreta, i snažnu antićiriličnu kampanju, koja je jednim delom i antisrpska“, precizira Milošević.
Najteža situacija u Albaniji
Prema Aleksandru Čotriću, najteža situacija što se Srba u dijaspori tiče je u Albaniji, gde danas živi oko 30 hiljada njih i gde nemaju nikakva nacionalna prava.
Albanija nema zakon o nacionalnim manjinama, a Srbi i druge manjine su bojkotovali poslednji popis stanovništva, jer nisu imali mogućnost da se slobodno izjasne o nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Srbi u ovoj zemlji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.
Delegacija srpskog parlamenta je nedavno posetila Albaniju i razgovarala sa njihovim zvaničnicima, ali i sa predstavnicima OEBS-a u Tirani. Započeta je izrada zakona, koji bi trebalo da omogući rešavanje svih ovih pitanja.
Pozitivni primeri položaja u Rumuniji i Mađarskoj
Pozitivni primeri položaja srpske zajednice su Rumunija i Mađarska. U Rumuniji neprekidno od 1992. Srbi imaju svog poslanika u parlamentu, na osnovu pozitivne diskriminacije.
Slavomir Gvozdenović, književnik i srpski poslanik u parlamentu Rumunije kaže za Sputnjik da Rumunija izdvaja oko 800 hiljada evra godišnje za subvencionisanje tamošnje srpske zajednice. On napominje da odlično sarađuju sa rumunskom državom i ističe kako od nje očekuju da sve ono što je obuhvaćeno kroz više zakona, nađe malo bolju praktičnu primenu.
„Od Srbije očekujemo institucionalno povezivanje jer nam je važno kada dođemo zbog nekog specifičnog problema, koji možemo da rešimo samo sa maticom, da znamo kojim se institucijama obraćamo, a ne da lutamo od nemila do nedraga. Veoma smo nezadovoljni što je Ministartvo za dijasporu najpre svedeno na kancelariju, a sada na upravu“, kategoričan je Gvozdenović.
Centralizovana baza medija
Srbi u dijaspori i regionu nisu dovoljno informisani o dešavanjima u Srbiji, ali ni Srbija nema dovoljno informacija o tome šta se dešava u dijaspori, a posebno u regionu. Zato je dogovoreno formiranje baze medija koji postoje u dijaspori, gde bi bile sabirane sve informacije, a koje bi kasnije bile distribuirane domaćim medijima.
Srbi u SAD izdaju više novina, koje je osnovala nekadašnja politička emigracija, ali ovi listovi nemaju nekadašnji značaj, tiraž i uticaj. Mediji na srpskom postoje i u Kanadi, „Novine“ u Torontu, i u Australiji, „Srpski glas“ u Sidneju. Poslednjih godina informisanje preko interneta postalo je preovlađujuće.
U Rumuniji Srbi imaju nedeljnik „Naša reč“, tromesečni časopis za književnost „Književni glasnik“, dnevnu emisiju na srpskom jeziku na Radio Temišvaru i dva puta sedmično emisiju na TV Rumunija.
Kako za Sputnjik kaže reporter Radio Temišvara Vesna Stepanov, emisija na srpskom jeziku emituje se na Radio Temišvaru od 1956, sa kratkim prekidom 80-tih. Izveštavaju i o pojedinim političkim i kulturnim temama iz Srbije, ali se prvenstveno bave temama iz kulture, politike, poljoprivrede, omladine i sporta koje se tiču Srba u Rumuniji. Ona napominje da imaju autonomiju u izboru tema, nezavisnu od politike tamošnje vlasti.
U Mađarskoj Samouprava Srba izdaje nedeljnik „Srpske nedeljne novine“, a u ovoj zemlji postoji i dnevna radio emisija na srpskom na Radio Pečuju i jednom nedeljno na TV Mađarska. U Sloveniji izlazi mesečnik na srpskom „Mostovi“, koji izdaje Savez srpskih društava Slovenije. Srbi imaju časopise na svom jeziku u Češkoj, „Srpska reč“, i u Švedskoj, „Koreni“. U Hrvatskoj Srbi imaju nedeljnik „Novosti“ i mesečni časopis „Izvor“.
Glavni urednik nedeljnika Novosti u Hrvatskoj Ivica Đikić, napominje za Sputnjik kako je za vreme vlasti HDZ-a bilo pritisaka, ali da ih danas od strane aktuelne vlade Zorana Milanovića nema.
Kako i u čemu Srbija može da pomogne
Vlada Srbije je, prema rečima Aleksandra Čotrića, još pre pet godina usvojila Strategiju o unapređenju odnosa između Srbije i dijaspore i Srba u regionu, ali nije usvojen i Akcioni plan za njeno sprovođenje.
Srbija je donela i Zakon o dijaspori i Srbima u regionu 2010. koji je ustanovio Savet za Srbe u regionu koji bi trebalo da se sastaje najmanje jednom u tri meseca, ali se ne sastaje. Izabrana je i Skupština dijaspore i Srba u regionu, ali se nije sastala poslednje dve godine.
Čotrić napominje kako bi Srbija morala da više pomaže rad kulturno prposvetnih organizacija u dijaspori, ali i da omogući jednostavniju proceduru za sve Srbe koji žele da dobiju državljanstvo Srbije. Takođe, zaključuje Čotrić, Srbija bi trebalo da u kontaktima sa predstavnicima vlasti u zemljama gde žive Srbi stalno pokreće sporana pitanja i insistira na njihovom rešavanju.
