Monahinja iz manastira Devič je ispričala da su francuski vojnici iz KFOR-a, procenivši da ne mogu da zaštite manastir, evakuisali monahinje, ali su zaboravili jednu koja je spavala. „Jadna sestra, dobrog srca, ali pomalo jednostavnog duha, proživela je pakao‟, zabeležio je Pean reči igumanije. Kada se probudila, shvatila je ne samo da je sama, već i da je srednjevekovno zdanje u plamenu. Oni koji su palili manastir nosili su zastavu OVK, a jedan od njih je bacio molotovljev koktel nedaleko od nje. Napadači su je potom predali KFOR-u i monahinja „se našla u bolnici u Mitrovici u žalosnom psihičkom i fizičkom stanju‟, piše Pean. „Članovi OVK su sve spalili i uništili‟, zabeležio je francuski novinar reči igumanije Anastasije.
Devič je spaljen, a u požaru su stradale sve manastirske ikone, sem jedne. Na pitanje kako se oseća nakon povratka, igumanija odgovara da ne razume zašto ih čuva kosovska policija. Od odlaska KFOR-a 2012. godine bezbednost monahinja zavisi od onih koji su manastir i spalili.
„Da postoji mesto, dovoljno visoko sa koga bih mogla da povičem: Upomoć!‟, rekla je francuskom novinaru. „Osećamo se napuštenim kao i pre. Ne verujemo da oni koji bi trebalo da nas štite — ovdašnja policija — to žele ili mogu. Čini nam se paradoksalno da nas štite oni koji nas vređaju. Ako imamo problema obavezne smo da se obratimo Samiju Ljuštaki, gradonačelniku Srbice‟. Ljuštaku je bio pripadnik zloglasne „Dreničke grupe‟, jezgra OVK-a, u kojoj je bio i komandant, a koja se tereti za najteže zločine protiv Srba, Roma i albanskih političkih protivnika. Prepoznat je kao jedan od organizatora pogroma 2004. godine, kada ga je KFOR uhapsio zbog „pretnji operacijama KFOR-a i bezbednosti Kosova‟, a potom pustio zbog nedostatka dokaza.
Rasistički linč
Napad na manastir Devič je jedan od mnogih koji su organizovani na Kosovu 17. i 18. marta sa ciljem da se isteraju preostali Srbi, Romi i druge manjine. Napadi su se dogodili u Prizrenu, Ljipljanu, Gnjilanu, Podujevu, Istoku, Vitrini, Peći, Orahovcu, Novom Brdu, Glogovcu, Uroševcu, Đakovici, Prištini… U Prištini su se preostali Srbi zabarkadirali u svoje stanove dok su napadači pljačkali i palili na nižim spratovima. U selu Svinjare, južno od Kosovske Mitrovice, sve srpske kuće su spaljene, iako se baza francuskog kontigenta KFOR-a nalazila na 500 metara.
Hašim Tači, piše Pean, koji je u to vreme bio u poseti Sjedinjenim Američkim Državama, izjavio je tada da „Srbi zloupotrebljavaju dobru volju koju Albanci pokazuju u želji da izgrade pravično društvo i ne žele da se integrišu‟.
U linču je učestvovalo oko 50.000 Albanaca sa Kosova. Za tri dana je ubijeno 19 osoba i ranjeno 954, oko hiljadu kuća je sravnjeno sa zemljom, kao i 35 crkava i manastira, među kojima su i spomenici svetske kulturne baštine, poput crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.
Nestalo je neprocenjivo kulturno nasleđe, hiljade ikona, fresaka, retkih knjiga i dokumenata. Proterano je 4.100 Srba i pripadnika manjinskih zajednica, većinom nemoćnih staraca. Sve se to dešavalo u prisustvu trupa NATO-a koje nisu sprečile pogrom.
„U martu 2004. godine Kosovo je bilo bukvalno očišćeno od etničkih manjina u ogromnoj rulji rasista koji su sprovodili linč‟, piše Pean, dok su „zapadni humanisti koji su pet godina ranije zahtevali da NATO kazni Srbe ovaj put propustili da traže da se autori ovih zločina kazne‟.
Zaboravljajući na svoje ‘vrednosti’ međunarodna zajednica nije reagovala kako bi zaustavila nerede, ističe francuski publicista u svojoj knjizi.
„Najviše me je potresla neznana patnja malih ljudi. U glavi su mi slike onih koji nikada neće ući u istoriju, priča igumanije Anastasije koja pomaže da razumemo veliki deo istorije Kosova, ispovesti onih koji su strašno stradali. Video sam patnju, suze, posle toliko godina. Te slike su mi ostale. To su ljudi koji žive u malim srpskim enklavama, koji pate, a koje svet smatra nacistima‟, kaže danas Pean.
Pregovori kao paravan
Umesto da kazni počinioce rušiteljskog pohoda, „međunarodna zajednica‟ ih je nagradila. Orkestrirani neredi su bili uvod u pregovore o statusu Kosova, a potom i u proglašenje nezavisnosti. U izveštaju Ujedinjenih nacija neposredno nakon pogroma upozorava se na mogućnost od izbijanja novog nasilja i predlaže otvaranje pregovora u narednih nekoliko meseci, uz obrazloženje da „što duže budemo čekali, to će više rasti nezadovoljstvo kosovske populacije‟. Ironija je što se u tekstu navodi da „ovakva strategija sigurno neće značiti da je nasilje nagrađeno‟.
SAD i većina evropskih zemalja su od tog trenutka radile na tome da dođe do nezavisnosti Kosova, a pregovori o statusu su bili još jedan paravan njihove politike na Balkanu.
„Neredi su pokazali da se nasilje isplati‟, izjavio je 2012. godine visoki američki diplomata koga citira Andrea Kapusela, autor knjige „Izgradnja države na Kosovu, demokratija, interesi EU i uticaj SAD na Balkanu", dok neimenovani evropski diplomata konstatuje da su pregovori o statusu počeli nakon diskretne pauze da ne bi bili shvaćeni kao nagrada za nasilje.
Zapadni akteri su, paradoksalno, podstakli nasilje, jer im je cilj bila kratkotrajna stabilnost, smatra italijanski ekspert sa dugogodišnjim iskustvom na Kosovu.
Sa ovom tezom, da se nasilje na Kosovu isplati, slaže se i Kris Deker, koji je proveo dvanaest godina u međunarodnim misijama na Kosovu.
„Da nije bilo nereda u martu ne bi bilo toliko diplomatskih pritisaka da se uspostavi nezavisnost‟, kaže bivši šef odseka za ljudska prava Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju.
Ovaj Amerikanac smatra da neuspeh međunarodne zajednice na Kosovu nije poslužio da se izvuče pouka.
„Međunarodna zajednica ponavlja iste greške. Irak je jedan od najboljih primera — pokrenete intervenciju, a potom pustite da kriminalni elementi dođu na vlast, što onemogući vladavinu prava‟, konstatuje Deker.
