Autorka Sonja Mihajlov napominje da je ulazak u Andrićeve intimne sfere za nju bilo neponovljivo iskustvo, budući da je reč o čoveku koji je, pored toga što je ostavio za sobom izuzetno književno delo, bio i veoma zanimljiva ličnost.
„Celoga života oko njega se zgušnjavala istorija, u kojoj je bio i svedok i učesnik. U prilog tome govori činjenica da je Ivo Andrić bio jedini čovek na svetu koji se družio s Gavrilom Principom, a kasnije je lično upoznao i Adolfa Hitlera“.
U serijalu o Ivi Andriću govore književnik Muharem Bazdulj, akademik Radovan Vučković, reditelj Emir Kusturica, slikar Dimitrije Marić, književnica Bosiljka Pušić, teatrolog Jovan Ćirilov, predstavnici Nobelovog komiteta i mnogi drugi.
Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac zahvalio je autorskom timu na dokumentarnom filmu koji je, kako je rekao, ne samo otvorio jednu novu stranicu pogleda na Ivu Andrića, nego i na celokupnu srpsku kulturu i umetnost.
„On je za mene predstavljao sentimentalno putovanje u prošlost, setio sam se vremena kada je moja generacija imala mogućnost da vidi daleko više tako kvalitetnih i ozbiljnih filmova, ali koji pritom govore na način da jako širok krug ljudi privuku ne samo da se bave životom tog pisca, ili slikara, ili umetnika, nego da polako otkrivaju njegovo delo“.
Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović skrenuo je pažnju na činjenicu da veliko delo i opus Ive Andrića nisu našli svoje zasluženo mesto u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. Po Andrićevom delu do sada je snimljeno tek nekoliko filmova:
„Prvi ‘Anikina vremena’ Vladimira Pogačića iz 1954. godine, potom ‘Gazija’ 1981. Nenada Dizdarevića, koji je snimio i film ‘I to će proći’ i Vojceh Jasni je svojevremeno snimio film ‘Gospođica’“.
Dokumentarni filmski serijal „Biti čovek — Ivo Andrić“ sniman je u devet gradova bivše Jugoslavije koji su obeležili život nobelovca — u Travniku, Sarajevu, Zagrebu, Guči Gori, Vrnjačkoj Banji, Soko Banji, Herceg Novom, kao i na brojnim lokacijama u Beogradu, gradu u kojem je Ivo Andrić najduže živeo, u kojem je napisao svoja velika dela i koji je najviše voleo.
Segmenti filma snimani su i u Krakovu i Stokholmu. Prvi put posle više od pola veka jedna filmska ekipa iz Srbije je snimala u Nobelovom komitetu u čuvenoj rokoko sali, u kojoj se donosi odluka o dobitnicima Nobelove nagrade za književnost, u koncertnoj dvorani gde se održava ceremonija svečane dodele Nobelove nagrade i u Gradskoj kući gde Švedski kralj i kraljica tradicionalno održavaju svečani bal za Nobelove laureate.
