Rukopisi ne gore
Odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Visarionoviča Staljina nije doživeo da vidi objavljivanje većine svojih knjiga u štampanom izdanju. Njegovi komadi skidani su s pozorišnih repertoara ili su zabranjivani za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo, roman „Majstor i Margarita“ koji ga je proslavio širom sveta, objavljeno je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Mihail Bulgakov je za života u svojoj domovini uspeo da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Očajan što je kao pisac bio „živ sahranjen“ mnoge svoje rukopise je spalio.
Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.
Jedinstveni književni vuk
Inače, književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema Bulgakovljevom stvaralaštvu. Sam pisac je izračunao da je za deset godina objavljeno 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među Bulgakovljevim ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
„Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Josifu Staljinu, moleći ga da mu dozvoli da napusti domovinu. Sovjetski vođa mu nije dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili?“.
Majstor i Margarita
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke najbližim prijateljima. Završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje i zajedno s njom doterujući rukopis.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju likovi Majstora i Volanda. Prvi je pisac zatočen u duševnoj bolnici zbog nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue, a drugi profesor crne magije, očevidac novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita" imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“ i „Crni mag“.
Bulgakovljeva fantastična satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Roman „Majstor i Margarita“ prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu, a u Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana objavljena je, zapravo, tek 1973. godine.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ je izazvao pravu književnu i umetničku eksploziju. Doživeo je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine.
Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“.
Povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ je takođe i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše proučavana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom i italijanskom jeziku.
Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
