Srbija se priključila evropskom projektu „Darija“ (DARIAH) koji se bavi digitalizacijom kulturnog nasleđa. Reč je o ambicioznom poduhvatu čiji je cilj da se kulturno nasleđe Srbije učini vidljivijim u virtuelnom prostoru. Nacionalni koordinator tog projekta je Toma Tasovac, direktor Centra za digitalne humanističke nauke pri Fakultetu za medije i komunikaciju. Tasovac za Sputnjik kaže da je Ministarstvo kulture dosad potrošilo za ovaj projekat samo 2.000 evra, a povodom spekulacija da postoji sukob interesa zbog činjenice da je kao brat ministra kulture izabran za koordinatora projekta ističe da se projektu priključio mnogo pre nego što je Ivan Tasovac preuzeo resor kulture u Vladi.
Ovaj harvardski đak, koji je magistrirao na Prinstonu, a priprema doktorat na univerzitetu u Dablinu, objašnjava da je projekat „Darija" važan ne samo da bi srpska kultura bila dostupnija u Evropi i svetu, već i da bismo sami sebe bolje upoznali.
— Projekat „Darija“ je značajan ne samo za srpsku kulturu, nego i za kulturu cele Evrope pošto je to jedan od najambicioznijih pokušaja da se uspostavi nešto što se zove digitalna istraživačka infrastruktura. Tehnologija se razvila dovoljno da smo danas u mogućnosti da povezujemo različite digitalne resurse i da pokušamo da na najbolji mogući način iskoristimo sve to kulturno nasleđe koje je do sada digitalizovano. I „Darija“ predstavlja pokušaj uspostavljanja novih standarda i nove saradnje širom Evrope na ovom polju.
Ministarstvo kulture je dalo podršku ovom projektu. Pominje se čak suma od milion i po evra za ovu godinu.
A kolika će biti potrošena, da li se zna?
— „Darija“ nije agencija za finansiranje projekata. „Darija“ je projekat u koji ulaze zemlje. Zvanično, Srbija je jedna od zemalja osnivača i svaka zemlja plaća godišnju članarinu koja zavisi od veličine zemlje. Međutim, ono zbog čega je „Darija“ značajna jeste to što ona predstavlja mrežu iskustva, mogućnost povezivanja sa naučnicima koji se bave kulturnim nasleđem širom sveta i — ono što je jako važno — predstavlja mogućnost da se naše institucije uključe sa partnerima iz „Darije“ u druge evropske projekte. Centar za digitalne humanističke nauke je skoro dobio grant Erazmus plus za strateško partnerstvo i mi ćemo zajedno sa šest partnera iz „Darije“ razvijati portal sa nastavnim materijalima, znači obrazovni portal za digitalnu humanistiku.
Koliko će vremena biti potrebno za digitalizaciju kulturnog nasleđa i koje ustanove će biti obuhvaćene?
— Teško je govoriti o početku i kraju digitalizacije pošto je za „Dariju“ vrlo bitno da počnemo da razmišljamo o digitalizaciji kao procesu koji traje i procesu koji se pre svega odnosi na digitalno upravljanje znanjem. Trudimo se ne samo da digitalizujemo knjige ili skeniramo slike, nego da učimo naše institucije da pređu na elektronsku produkciju znanja. To znači da možemo da pravimo elektronske rečnike, da imamo elektronske enciklopedije, da imamo mogućnost da pretražujemo sadržaj digitalizovanih objekata… U tom smislu „Darija“ će nam pomoći sa iskustvima iz Evrope i mi ćemo na taj način pomoći većoj vidljivosti srpske kulture na evropskoj sceni.
A koje su najistaknutije institucije koje će biti obuhvaćene projektom?
— „Darija“ je otvorena za saradnju sa svim srpskim institucijama. Za sada imamo izuzetno dobru saradnju sa Institutom za srpski jezik SANU, sa Etnografskim institutom, sa Narodnom bibliotekom, ali postoji otvoreni poziv za sve institucije Srbije da se pridruže ovom projektu.
Neki vide sukob interesa u činjenici da ste kao brat ministra kulture izabrani za koordinatora projekta. Kako to komentarišete?
— Devedesetih godina, kada sam studirao na Harvardu do mene je stigao jedan trač iz Beograda da sam se ja upisao na Harvard zahvaljujući vezama koje su moji roditelji imali sa jevrejskim lobijem. I meni je to, osim što je nedopustivo i što se često dešava da se te antisemitske matrice upotrebljavaju za diskreditaciju određenih ličnosti, zauvek ostalo kao sećanje do koje mere smo mi kao društvo nespremni da prihvatimo tuđi uspeh. Naravno da se moja mama koja je profesor klavira i moj tata koji je bio glumac nisu bavili geostratškim političkim marketingom, niti su imali takve veze da bi mogli da me upišu na Harvard. Isto se to sada ponavlja sa ovom pričom. Ja sam u projektu „Darija“od 2010. godine, Srbija je ušla zvanično u taj projekat prošle godine, međutim, ja radim sa „Darijom“ kao direktor beogradskog Centra za digitalne humanističke nauke mnogo pre nego što je moj brat postao ministar.
Srbija kao jedan od osnivača tog evropskog konzorcijuma ima i evropske partnere. Koliko oni mogu da pomognu i koliko su dragocena njihova iskustva?
— Mislim da mogu jako puno da pomognu. Pre samo nedelju dana imali smo predavanje u Narodnoj biblioteci koja je održala Selin Čejmbers koja je dugo bila generalni sekretar „Darije“. Organizovaćemo vorkšopove, organizovaćemo razne susrete između naše naučne zajednice i naših kulturnih institucija. Tek je prva godina kako smo zvanično u Dariji, ali predstoji nam, nadam se, vrlo uspešna saradnja u budućnosti.
Vaš centar ima niz projekata poput „Transpoetike“, „Reklakazala“… Šta biste izdvojili kao najinteresantnije?
— Kad već pominjemo „Reklakazala“, to je jedan projekat koji je meni bio jako drag a koji smo radili pre par godina. Počeli smo sa digitalizacijom Vukovog „Rečnika“ i rešili smo da napravimo jedan eksperiment: da vidimo koliko mlade ljude danas zanima istorija srpskog jezika. Napravili smo veb-sajt na kojem smo svakog dana objavljivali po jednu reč, jednu odrednicu iz Vukovog „Rečnika“, a naravno, birali smo najzanimljivije, najsočnije. Povezali smo taj sajt sa Tviterom i Fejsbukom i ispostavilo se da smo imali 24.000 pratilaca na Fejbuku, što je za mene bilo iznenađenje. To je takođe pokazalo da kulturno nasleđe, ako se prezentira na određeni način koji je pitak i sa kojim mladi ljudi preko društvenih mreža mogu da dođu u kontakt, da se razvija jedna jako uzbudljiva virtuelna zajednica.
— Kada pogledate na stranicu „Reklakazala“ videćete koliko je tu bilo duhovitosti, ali i koliko je bilo zanimanja za to kako se jezik menja, šta su reči nekad značile, a šta znače danas. Za mene lično najvažnija pouka iz projekta „Reklakazala“ jeste da je identitet i jezik nešto što je jako fluidno. U Srbiji se često te stvari tretiraju sa jednom dozom tragičnog patosa. Ako počnete da se poigravate pitanjima jezika i shvatite koliko jezik kojim je Vuk govorio nije isti jezik kojim mi govorimo danas, čovek može da stekne jedan zdraviji odnos prema tom fluidnom identitetu koji svi mi nosimo i može da počne da uživa u lepoti ali i u promeni i u različitosti.
Kako biste laiku objasnili — u čemu je značaj digitalizacije kulturnog nasleđa za običnog čoveka u Srbiji?
— Značaj je pre svega u vidljivosti koju mi na širem kulturnom planu stičemo u Evropi i svetu pošto danas, ako ne digitalizujete svoje kulturno nasleđe, to je na neki način kao da ga više i nemate. Vi morate potvrditi svoje kulturno nasleđe i u virtuelnom svetu. Međutim, ono što je čini mi se još važnije, to je nešto što se zove kultura sećanja. Kroz digitalizaciju mi zapravo obraćamo pažnju i bolje sami upoznajemo svoje kulturno nasleđe. Zato što ono prestaje da bude vezano za oređene fizičke lokacije i institucije, postaje svima dostupno i na taj način uspevamo da bolje upoznamo sami sebe. Ako bih izdvojio jedan glavni cilj digitalizacije, to je da se mi kao kultura bolje upoznamo.
Pošto se završili slavistiku na Harvardu i odlično govorite ruski, da li imate saradnju sa ruskim kolegama u sferi digitalizacije?
— Nažalost, nisam do sada imao to zadovoljstvo ali radovao bih se kada bismo započeli saradnju sa ruskim kolegama zato što imamo slične jezike i neka slična kulturna interesovanja. Bio sam presrećan ove nedelje kada je u Beograd stigao list Miroslavljevog jevanđelja istrgnut u 19. veku koji se čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci, tako da – neka to bude simboličan početak neke naše buduće saradnje.
