Slavni Vaclav Nižinski, „car vazduha“ i „osmo svetsko čudo“, kako su ga s oduševljenjem zvali savremenici, ušao je u legendu nakon umetničke karijere od samo deset godina.
„On je narušio sve zakone ravnoteže i okrenuo ih naglavačke. Podseća na ljudsku figuru naslikanu na plafonu, kao da lebdi u vazduhu“, rekao je o Nižinskom francuski pesnik i reditelj Žan Kokto.
Divljenje i zgražavanje publike
Nižinski je igrački talenat i ljubav prema plesu nasledio od roditelja, koji su bili baletski umetnici. Već tokom svoje prve sezone u čuvenom Marinskom teatru nastupao je u svim klasičnim baletskim predstavama, kao i u novim postavkama Mihaila Fokina. Njegove partnerke bile su proslavljene balerine poput Matilde Kšesinske, Ane Pavlove, Olge Preobraženske.
Pored izuzetne gracioznosti i gipkosti, Nižinski je imao i izuzetan dar preobražavanja i uživljavanja u ulogu. Mladić za koga se nije moglo reći da je naročito privlačan pretvarao se na sceni u neopisivog lepotana.
Njegove nastupe pratili su ushićenje i divljenje publike, ali i skandali. Sloboda umetničkog izražavanja obojena erotizmom vređala je ukus konzervativnih gledalaca, prvo u Rusiji, a potom i u Francuskoj, gde je Nižinski nastupao s trupom čuvenog „Ruskog baleta“ Sergeja Djagiljeva.
Potreba za zaštitom
Talentovani mladi umetnik na sceni je bio neprikosnoven, ali u privatnom životu nije bio kadar da se sam o sebi stara. Zbog toga se oslanjao na moćne zaštitnike.
Njegov prvi pokrovitelj bio je knez Pavel Dimitrijevič Lavov koji je izuzetno voleo balet, ali i zgodne mladiće.
Ubrzo je Nižinskog zapazio baletski impresario Sergej Djagiljev i pozvao ga da se pridruži njegovom „Ruskom baletu“. U program baletske sezone 1909. godine bile su uvrštene koreografije Mihaila Fokina, u kojima je glavna zvezda bio mladi virtuoz koji pleše kao da ima nevidljiva krila. Pariska publika ostala je bez daha.
Iz snažnog zagraljaja ruskog impresarija, koji ga je štitio, a istovremeno i gušio, Nižinski je pobegao s mađarskom groficom Romolom Pulskom, ali mu je novi život umesto slobode doneo — ludilo.
Bekstvo u ludilo
Bog baleta izveo je svoj poslednji ples ne napunivši ni tridesetu, a naredne tri decenije proveo je lutajući od jedne do druge psihijatrijske klinike.
Njegovi prijatelji i supruga pokušavali su da ga vrate u realnost, ali je proslavljeni umetnik ostao nedodirljiv, potpuno ravnodušan prema svemu što je bio ranije.
Poslednja predstava u kojoj je nastupio bila je izvedena 26. septembra 1917. godine. Nakon sloma živaca koji je doživeo dve godine kasnije, s porodicom se preselio u Švajcarsku kako bi se lečio. Bio je to kraj njegove umetničke karijere.
Narednih trideset godina proveo je u raznim psihijatrijskim ustanovama, sa dijagnozom šizofrenije. Njegovu bolest pratili su dugotrajni periodi ćutanja i potpunog pomračenja uma. Sa realnošću je imao slabog dodira.
Sergej Djagiljev je nekoliko puta pokušavao da oživi mozak Vaclava Nižinskog uz pomoć plesa. Krajem 1928. godine doveo je umetnika na premijeru baleta „Petruška“ Igora Stravinskog, u nadi da će ga podsećanje na jednu od njegovih najuspešnijih uloga vratiti u stvarnost. Nižinski je ostao ravnodušan.
Desetak godina kasnije sličan eksperiment napravila je i Romola, koja je dovela Serža Lifara da pleše pred njenim mužem, ali se i ovaj pokušaj završio neuspehom.
Pred kraj Drugog svetskog rata Nižinski je poslednji put viđen da pleše u javnosti. Igrao je za ruske vojnike u okolini Beča, izvodeći tradicionalne folklorne plesove. Ovo iskustvo delimično je povratilo sposobnost Nižinskog da komunicira s okolinom.
Umro je na klinici u Londonu 1950. godine. Njegovo telo je 1953. preneto u Pariz i sahranjeno na groblju Monmartr.
