„Mislite, Sovjetski Savez je antiamerički? Pogledajte današnju Rusiju“, piše Vašington post.
Nakon godine „agresivne retorike, podstaknute ruskim medijima“, gnev prema Sjedinjenim Državama stanovništva Rusije dostigao je najniži nivo od 1988. godine. Prema mišljenju posmatrača, sve „od prostih uličnih trgovaca do predstavnika Kremlja“ zapljusnuo je talas antiameričkog raspoloženja koje nije zabeleženo od vremena Staljina.
Gnev je kulminirao nakon ubistva opozicionara Borisa Nemcova, kada su se pojavile različite teorije zavere, uključujući i verziju da ga je ubila CIA kako bi diskreditovala Rusiju.
Taj gnev je pravi izazov za američke političare koji se trude da dođu do ljudi koji sa simpatijama gledaju SAD, a takvih je sve manje. On pokazuje i ograničenost uticaja zapadnih sankcija na donošenje odluka u Rusiji. Prema podacima „Levada centra“, više od 80 odsto Rusa se negativno odnosi prema Americi, što je dva puta više nego prošle godine.
Prema mišljenju lista, smrt Nemcova zadala je još jedan „težak udarac“ prozapadnim snagama Rusije. Ovaj lider opozicije trudio se da oponaša zapadne političare i time stekao mnoštvo neprijatelja. Kako navodi list, „antizapadni gnev“ će se samo pojačati ako Barak Obama pošalje oružje ukrajinskoj vojsci. Cilj takvog koraka Vašingtona je da se „poveća cena“ koju će Rusija podneti u slučaju mešanja. Ipak, i najvatreniji kritičari Putina izjavljuju da oni ne mogu da podrže taj predlog, jer će on „koštati života ruskih vojnika“.
„Sovjetska retorika je zvanično bila antizapadna, ali nije mogla da obuzda ni strast običnih Rusa prema pesmama Bitlsa, niti njihovu želju da dobijaju vesti iz ometanog programa ’Glasa Amerike‘. Ti pozitivni osećaji su isplivali na površinu nakon raspada SSSR 1991. godine“, opisuje list.
Međutim, navodi Vašington post, kroz neko vreme počeo je da raste spisak uvreda na SAD, posebno nakon NATO bombardovanja „saveznika Rusije“ Srbije 1990. godine. Zatim je bio rat u Iraku, širenje Alijanse i rusko-gruzinski konflikt. Svaki put se sve više povećavao rast antiameričkog raspoloženja koje bi vrlo brzo nestajalo.
Putin je takvo raspoloženje „pojačao“ nakon protestnih pokreta 2011. i 2012. godine za čiju organizaciju je Kremlj optužio Stejt department. Od početka ukrajinske krize prošle godine, antiamerikanizam se raširio i među onima koji su nekada sa zadovoljstvom leteli u Majami i Los Anđeles.
Neprijateljsko raspoloženje prosečnih Rusa potpirivale su i ruske televizije, iz kojih „90 odsto stanovnika crpi informacije“ i njihovo razočarenje u Zapad samo se pojačavalo. Neki komentatori smatraju da se novi gnev razlikuje od nezadovoljstva iz ranijih godina koje se brzo gasilo i da se ono sada širi mnogo brže i šire.
„Ne sviđaju nam se Amerikanci zbog njihove arogancije, oni sebe smatraju posebnim i ne interesuje ih tuđe mišljenje“, smatra televizijski voditelj Vladimir Pozner. Prema njegovom mišljenju, takav nivo antiamerikanizma koji se danas vidi nikada nije postojao u Rusiji.
Antiamerikanizam koji brzo zahvata čitavu zemlju nekad nosi simbolični karakter. Neki kafići u Krimu prestali su da prodaju kafu „amerikano“. Aktivisti su uz pomoć lasera naslikali Obamu kako jede bananu na zidu američke ambasade u Moskvi. Čak je i Mekdonalds koji je „dugo predstavljao ruski san o Zapadu“ bio optužen prošle godine za kršenje sanitarnih zakona. Rusi sa radošću stoje u redovima da bi dobili majice zapadnih brendova sa slikom raketnog kompleksa „Iskenderov“ sa natpisom: „Sankcije? Ne zasmejavajte moje iskendere“.
„Ova zapadna propaganda znatno je promenila atmosferu u javnosti. Ono je postalo ratoborno“, konstatuje direktor „Levada centra“ Lav Gudkov.
Mnogi Rusi objašnjavaju svoju mržnju prema SAD time što su nakon raspada Sovjetskog Saveza pokušali da vode život po zapadnom obrascu, ali da su kao odgovor dobili samo poteškoće i poniženja.
U isto vreme, antiamerikanizam stvara poteškoće „upadu“ američke kulture kroz tradicionalna sredstva „meke sile“ — filmove, muziku i obrazovanje.
