Devetomartovske demonstracije su bile zabranjene, pa je policija od ranog jutra blokirala prilaze Beogradu u nameri da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti.
Gumeni meci, suzavac i vodeni topovi
Organizator je bila tada najjača opoziciona stranka, Srpski pokret obnove, koju je predvodio Vuk Drašković. Pred sam početak protesta, pridružile su im se i druge opozicione stranke.
Uprkos zabrani održavanja skupa, u centru Beograda se okupilo oko 100.000 demonstranata.
Oko podneva, policija je krenula u akciju razbijanja demonstracija suzavcem, gumenim mecima i vodenim topovima.
Na batinanje demonstranata, lider SPO Vuk Drašković je sa balkona pozorišta pozvao na „juriš“ posle čega su počeli okršaji.
U razgovoru za Sputnjik, Vuk Drašković ističe da je 9. mart datum koji je upisan u istoriju, s obzirom da je to bio prvi veliki protest protiv režima Slobodana Miloševića i pokušaj da se spreči ratna histerija i razbijanje države. Drašković smatra da su poseban pečat 9. martu dali brutalnost koja je primenjena prema demonstrantima, i to što su protesti protiv režima, nošeni duhom i energijom tih demonstracija, potrajali narednih devet godina.
„S druge strane, s obzirom na krajnji ishod svih podnetih žrtava, 9. mart je i dan tragike jer se takoreći ništa od tih ideala i snova nije ostvarilo. Zemlja se raspala, stotine hiljada mrtvih i ranjenih, milioni izbeglica, a od Evrope smo udaljeniji nego 9. marta 1991. godine i krajnji ishod je katastrofalan i po učesnike demonstracija, po narod i celu Srbiju“, kaže Vuk Drašković.
Tog dana, 1991. godine, pred prvim naletima policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica, dramski pisac Vida Ognjenović.
„To je bio čudan momenat, momenat jedne vrste ustanka. Taj protest 9. marta smatram direktnim odjekom pada Berlinskog zida i može se reći ozbiljnim otvaranjem vrata višestranačkoj politici i afirmaciji protesta uopšte. Svoj udeo u tome smatram krajnje nevažnim, da to nisam učinila ja, učinio bi neko drugi i oni bi se već nekako snašli. Ali kada bih danas bila u istoj prilici i u istom položaju, ne bih ni trenutak imala dileme i ponovo bih učinila isto“, ističe za Sputnjik Vida Ognjenović.
Borba za osvajanje medijskih sloboda
Sociolog, profesor Jovo Bakić u razgovoru za Sputnjik ocenjuje da je medijska slika tadašnje i današnje Srbije veoma slična.
„Svojevremeno sam i učestvovao u devetomartovskom protestu. Bio sam među onima koji su se bunili protiv medijske blokade koju je tadašnji režim Slobodana Miloševića nametnuo građanstvu. To je vreme kada režim nije uopšte bio svestan u kakvom međunarodnom položaju se nalazi tadašnja Jugoslavija, a time i Srbija. To je vreme kada su postojale nade da će nešto da se dešava pozitivno, da će u ovoj zemlji biti sačuvan jedan poseban vid slobode koji je bio drugačiji u odnosu na ostale socijalističke zemlje i da će biti sačuvan i neki privredni nivo koji je dostignut do tog trenutka, a možda i unapređen”, kaže Bakić.
On ističe da sve to nije ispunjeno i da je 9. mart jedan od onih datuma kada su propuštene prilike i kada je građanstvo Srbije iznevereno od strane vlasti.
„Druga je stvar što iz današnje perspektive može da se kaže, imajući u vidu ko se tada bunio protiv vlasti, da su nekih desetak godina posle toga oni koji su bili pozicija, a posle postali vlast, takođe izneverili građane. I uopšte istorija višestranačja u Srbiji, dakle poslednjih 25 godina jeste istorija izneveravanja nada građana Srbije. Tako da je to nešto što duboko tišti svakoga ko je bio politički aktivan i dovoljno budan”, smatra Bakić.
Što se tiče medijske slike i slobode govora Bakić ističe da su 90-tih godina nisu postojala privatna sredstva masovne komunikacije, već je postojalo samo nešto što je trebalo da bude javna služba.
„To je bila radio-televizija Srbije koja je direktno kontrolisana od strane vlasti. Partijski namesnici, Dušan Mitević, Predrag Vitas, Slavko Budihna zapravo su rukovodili RTS-om u cilju izvršavanja partijskih zadataka koje im je zadao tadašnji predsednik SPS-a Slobodan Milošević. Ljudi koji nisu pristajali na partijski diktat bili su isterivani iz RTS-a. Mislim da se njihov broj meri hiljadama. I oni su se zapošljavali u različitim privatnim medijima i trudili se da šire neku vrstu profesionalizma. Danas postoje privatna sredstva masovne komunikacije, ali ona su kontrolisanija od javne službe. I dok u javnoj službi Radio-televizije Srbije imate bar privid nečega što bi se moglo okarakterisati kao služenje interesima građanstva ili javnom interesu, dotle u privatnim medijima toga jedva ima, gotovo u tragovima. Tako da u tom smislu teško da ima razloga za bilo kakvo zadovoljstvo”, kaže Bakić.
Pogibija maturanta i policajca
Na konstataciju Sputnjika da su devetomartovski protesti bili usmereni pre svega na osvajanje medijskih sloboda, Vuk Drašković podseća da je zahvaljujući tim demonstracijama kompletno rukovodstvo tadašnje državne televizije podnelo ostavke.
„Što se današnjih medija u Srbiji tiče, teško se može govoriti o jednoj bastilji, bilo novinskoj, bilo televizijskoj, jer su se bastilje primitivizma, kiča, mržnje i laži umnožile kao pečurke posle kiše“, kaže Drašković.
Demonstracije su nakratko uzdrmale vlast tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
Nekoliko meseci kasnije počeo je rat u bivšoj Jugoslaviji — prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Radio-televizija Srbije postala je temelj, simbol i instrument Miloševićevog režima i vladajuće Socijalističke partije Srbije.
Ipak, analitičari su jedinstveni u oceni da je 9. marta ispoljena do tada nezabeležena energija i hrabrost, i da je otvoren put vaninstitucionalnoj borbi protiv tadašnjeg režima.
