Vladimir Medinski, ministar za kulturu Rusije, doneo je u Beograd stranicu Miroslavljevog jevanđelja koja se od devetnaestog veka nalazila u Peterburgu.
Stranica je izložena u Muzeju Vuka i Dositeja na izložbi pod nazivom „Putevima Miroslavljevog jevanđelja“.
Medinski je po obrazovanju istoričar, pisac nekoliko romana i kultne trilogije „Mitovi o Rusiji“, koja je prodata u nekoliko stotina hiljada primeraka.
Da li su Rusi zaista najveće pijanice na svetu; Ko je izmislio votku; Da li medvedi šetaju ulicama ruskih gradova; Da li je Ivan Grozni bio „više grozan“ od svojih savremenika koji su vladali Evropom — to su samo neki od stereotipa koji uporno opstaju u zapadnom svetu, a koje autor, kako sam kaže, „razvenčava“ u trilogiji.
U intervjuu za Sputnjik, ministar najpre odgovara na pitanje o tome kako je došlo do predaje vrednog dokumenta Muzeju Vuka i Dositeja.
— Vaš ministar kulture ispričao nam je istoriju Miroslavljevog jevanđelja, o tome kako se ta stranica našla u Rusiji, i obratio nam se sa molbom da je izložimo ovde. Mi sada pravimo malu izložbu tog predmeta. Izložbu jednog eksponata. Ali, ipak, glavni razlog moje posete je evropska premijera filma „Bataljon“, o Prvom svetskom ratu. Mi znamo da je rat počeo ovde, i čini mi se da je vrlo simbolično što se premijera filma događa u Beogradu.
U vezi s tim, htela bih da primetim da smo svedoci pokušaja revizije istorijskih činjenica. Sve se češće čuje da su Srbija i Rusija krivci za Prvi svtski rat, a da je u Drugom pobedio neko drugi, ni vi ni mi, kao da nismo ratovali.
— Treba se prema svemu tome odnositi s ironijom. Po pravilu, pobeđeni ili oni koji su stajali sa strane, uvek pokušavaju da pripišu sebi tuđe pobede i tuđa dostignuća. Mi znamo ko je u pravu a ko je kriv, mi se trudimo da sačuvamo svoju istoriju. Čak i u Prvom svetskom ratu, koji u našoj zajedničkoj istoriji predstavlja tragičnu stranicu, sa Rusijom se desilo nešto nemoguće — izgubila je rat od zemlje koja je već bila poražena, sve zahvaljujući čudnom stavu boljševika, građanskom ratu. Pa ipak, mi se trudimo da sačuvamo i sećanje na taj rat, i sećanje na naše junake. Film „Bataljon“ govori upravo o jednoj neverovatnoj herojskoj epizodi iz 1917. godine.
Znate, Aleksandar III, jedan od ruskih imperatora, rekao je svom sinu Nikolaju II da ne obraća pažnju na ono što o njemu misle u Evropi. Prosto, treba da pogleda na kartu i sve će mu biti jasno. Svi se boje naše veličine. Mi se stoga trudimo da se ne ljutimo zbog onoga što drugi misle o Rusiji, i zbog grehova koje nam neki evropski političari i neke zemlje pripisuju. Zapravo, ne zemlje već političari – na odnose među ljudima se to praktično ne odražava. Sa retkim izuzetkom, a ja često putujem u evropske zemlje predstavljajući događaje iz kulture, vidim da se odnose prema našoj kulturi i istoriji sa velikim poštovanjem. Političarima su potrebni neprijatelji. Njima je potrebno opravdanje za glupost, netalentovanost, za sopstvene greške. Čime se može objasniti ludačka politika ukrajinskog rukovodstva, osim težnjom da se uveliča nepostojeća pretnja iz Rusije, vodeći praktično rat sa sopstvenim narodom i opravdavajući sopstvenu profesionalnu impotenciju. Oni nisu sposobni ništa da stvore. Zato im je potreban neprijatelj. Da s jedne strane održavaju svoj rejting, a da s druge prose pomoć od Amerike i Evrope. Ja mislim da je ta politika bez perspektive i ona će se neizbežno završiti krahom, zato što, kako je govorio Linkoln, možeš ceo život da obmanjuješ jednog čoveka, dugo da obmanjuješ mnoge, ali ne možeš ceo život da obmanjuješ ceo narod. Za našeg života, imaćemo prilike da vidimo drugu Ukrajinu i drugi odnos prema Rusiji.
Šta Rusija radi da sačuva to sećanje? Reč je o ratu, ali je reč i o situaciji u svetu danas. Ja znam da ste vi stručnjak za „Pi-ar od Rjurika do današnjih dana“. Čini mi se da Rusija u svetu gubi taj rat na planu imidža. U očima zapadnog čoveka, Rusija je zemlja zla. Šta se čini da se to izmeni? I da li se dovoljno radi na tome? Može li, u tom smislu, upravo kultura da bude ona karika koja Rusiju povezuje sa svetom? Uvedene su sankcije, budžet se smanjuje u nekim oblastima. Šta je sa kulturom?
— Bez obzira na sankcije i bez obzira na određene ekonomske teškoće, Ministarstvo kulture je sačuvalo budžete svih institucija kojima rukovodi. Svi muzeji, pozorišta, nećete verovati, sačuvali su finansiranje na nivou prošle godine. Štaviše, prošla godina, koja je u Rusiji bila proglašena godinom kulture, postala je apsolutni rekorder — imamo više od 30-40 novih, muzeja, koncertnih sala, novih projekata… Umorio sam se od putovanja po Rusiji i presecanja trake prilikom njihovih otvaranja… Takvu pomoć od strane vlasti kultura nikad nije imala. Poseta pozorištima se povećala za 17 procenata, poseta muzejima u Moskvi je za dve godine porasla za trećinu. Ljudi sa zadovoljstvom idu u bioskope, cirkuse, muzeje… Kultura jeste najbolji ambasador Rusije u svetu i najbolji propagandista. Ona direktno deluje na kulturne vrednosti čovečanstva.
Vi ulažete novac u kulturu, uključujući, naravno, i filmove. Kakvi filmovi se u Rusiji snimaju — ovo je godina pobede u ratu, da li činite nešto da se snimi što više filmova i prevede što više knjiga na tu temu?
— Da, naravno, mi finansiramo prilično mnogo filmova — umetničkih i dokumentarnih, o Drugom svetskom ratu, finansiramo izložbe, pozorišne predstave. Na primer, za dve nedelje će u Moskvi biti velika premijera rusko-ukrajinskog filma, pod ruskim nazivom „Bitka za Sevastopolj“. Govori se o sudbini jedne divne žene koja je bila najefikasnija žena snajaperista u svetskoj istoriji. Teško je zamisliti malu, sitnu devojku, koja je upravo završila Istorijski fakultet u Kijevu, i koja se, sa nešto više od 20 godina, našla u armiji, u odeljenju snajpera. Za godinu dana je nekoliko puta bila ranjena, pa je demobilisana. Ona je uništila 309 fašista, od toga — 36 profesionalnih nemačkih snajpera.
Čudo od devojke.
— Pošto je nekoliko puta bila ranjena i nije više mogla da drži oružje u rukama, otišla je kao član sovjetske delegacije u Ameriku, družila se sa Elenor Ruzvelt, živela je u Beloj kući i išla u Englesku da vodi mobilizacionu kampanju za otvaranje Drugog fronta. Postala je zvezda, posvećivali su joj pesme, a Čarli Čaplin, kad ju je dočekivao u Holivudu, rekao je da zavidi njenoj popularnosti. Ona je učinila mnogo da slomi tradicionalni američki izolacionalizam, jer javno mnjenje nije htelo da SAD stupi u rat. Pokazala je Amerikancima da treba da podrže SSSR u borbi s nacizmom.
Sve to je apsolutna istina do najmanjih sitnica. Šteta je što u današnje vreme sa Ukrajinom nemamo sličnih projekata. Kod njih Ministarstvo kulture praktično ne radi. Ministarstvo kulture i državna filmska industrija Ukrajine bave se samo time da svake nedelje naprave novi spisak filmova i knjiga iz Rusije koji su u Ukrajini zabranjeni. Ni za šta više nemaju ni inteligencije ni savesti. Već su zabranili dela Mihaila Bulgakova, iako je on ceo život proveo u Kijevu. Očekujem da zabrane Gogolja i Ševčenka, zato što je najveći ukrajinski pesnik Taras Ševčenko, koga su Rusi otkupili od plemića i koji se školovao u Peterburgu, pisao poeziju na ukrajinskom, a prozu i dnevnike na ruskom jeziku. Kod kuće je govorio ruski. On ima status narodnog pesnika, i bojim se da će i njega zabraniti u Ukrajini. Čini mi se da su u tome poludeli, i da će ih brzo proći.
Da se vratimo podršci, ovde je nedavno gostovao Sokurov, koji je novinarima, između ostalog, rekao da Srbija nikad nije podržala Rusiju.
— Mislim da kolega Sokurov nije istoričar, oprostićemo mu, on je umetnik. Očigledno je pomešao Srbiju i Bugarsku. Kao istoričar, ja znam i to stalno ponavljam — u najtežim godinama Drugog svetskog rata, još pre otvaranja drugog fronta u Normandiji, a kad su se već vodile borbe u Severnoj Africi i Italiji, fašisti su morali da zadržavaju više divizija u Jugoslaviji, gde tobože nije bilo rata — bio je samo patizanski otpor, nego što su slali u severnu Afriku. Ovde su Srbi predstavljali za Nemce ogroman problem. Mnogo veći nego svi takozvani saveznici SSSR-a. Mi to znamo i mi to poštujemo. I ruku na srce, jedina zemlja u Evropi koja je nastavila da se suprotstavlja Nemcima posle okupacije, bile je Jugoslavija. Partizanski pokret u Francuskoj bio je pre De Gola razbacan, tu i tamo. U Poljskoj su razmere otpora bile mnogo manje. Ostale zemlje su se prosto pokorile i čekale da ih Rusi spasu svojom krvlju.
Još malo o odnosima Rusije i Srbije. Kod nas su prevedeni svi ruski klasici i stalno se prevode savremeni pisci. Izlozi srpskih knjižara ne razlikuju se od moskovskih. U Rusiji nije tako, tamo srpsku književnost skoro ne prevode. Zašto je tako i može li nešto da uradi vaše ministarstvo, ili dva ministarstva zajedno, bar u ovoj godini, koja je u Rusiji proglašena za godinu književnosti?
— Znate, kod nas su podeljene obaveze i za književnost odgovara drugo ministarstvo, a kod vas je to ministarstvo kulture. Ali, mi pokušavamo da pomognemo. Organizujemo podršku srpskoj kulturi, razmenu između Rusije i Srbije u oblasti kinematografije i pozorišne umetnosti, izložbe… Na taj način mi kompenzujemo to što se ne bavimo direktno podrškom književnosti. Uz to podržavamo i neke obrazovne projekte, kao što je Kulturni univerzitet Emira Kusturice u Republici Srpskoj, bez obzira što je to druga država…
… Ona je srpska.
— Da, srpska. Bio sam tamo, veoma mi se dopalo i mi se trudimo da pomognemo.
Imate li još zajedničkih projekata sa Kusturicom?
— Mi ne radimo ovo zajedno sa Kusturicom. Mi se trudimo samo da podržimo projekat koji Kusturica radi sam. Čini nam se da je veoma važan za unutrašnje osećanje i identitet slovenskih naroda. Tamo će učiti ne samo Hrvati, nego i predstavnici raznih nacionalnosti, zapadni i istočni Sloveni, i upravo nam je zato projekat interesantan. Razgovarali smo sa Emirom i o podršci za jedan od njegovih filmova, ali pošto se mi kao država ne bavimo proizvodnjom filmova, nego podržavamo privatne kompanije, pošteno da kažem, ne znam da li smo uspeli nešto da se dogovorimo, jer se Kusturica pojavljivao u okviru kompanije Mihalkova i Bondarčuka, koji je jedan od producenata „Bataljona“.
Ako se oni dogovore, mi ćemo zajedničke projekte podržati finansijski. Kusturica je srpski brend u filmu, on je verovatno jedan od najboljih reditelja u svetu, i sve čega se on dotakne, pozlati se. Ja se ponekad šalim s njim i kažem mu: Nama je vrlo zgodno da sarađujemo s tobom, jer sve što ti uradiš, dobije bar zlatnu palmu, pretvara se u zlato.
Za mesec dana će se u Beogradu održati izložba u istorijskom muzeju, takođe posvećena Prvom svetskom ratu. Ona je bila u Istorijskom muzeju Moskve i mi smo joj dali veliku podršku. Siguran sam da će Beograd na toj izložbi saznati mnogo zanimljivih stvari, zato što se uloga Rusije u tom ratu ranije prećutkivala — mi smo se stideli što smo se zahvaljujući Lenjinu i komunističkoj partiji, našli, blago rečeno, u blesavoj poziciji. Predali smo se zemlji koja je kapitulirala posle pola godine. Lišili smo se svih prednosti, platili ogromnu ratnu štetu, lišili se ogromnih teritorija, koje smo potom sami i povratili. Otvoreno govoreći, to je upravo primer kad je želja rukovodilaca KP za ličnom vlašću i želja da se ta vlast sačuva po svaku cenu, potčinila sve nacionalne interese, potčinila interese države i nacije svojim ličnim interesima. Pa ipak, po broju izginulih u tom ratu, Rusija zauzima drugo mesto, posle Nemačke. I bez obzira na bitku na Marni, Soni, na trovanje gasom na Zapadnom frontu, ipak je poginulo više Rusa nego Francuza. I nego Engleza, da ne govorimo o drugim učesnicima rata. Događaji na Istočnom frontu bili su veoma surovi i krvavi.
I na kraju, kako je raditi sa ministrom kulture druge zemlje, koji ja završio fakultet u Moskvi?
— Veoma lako, mi govorimo istim jezikom, ne treba nam prevodilac, mislimo u istim kategorijama, vrlo često su nam iste vrednosti.
