Nema Šveđanina koji to srpsko ime ume pravilno da izgovori. Za početni glas nekako namesti usne i jezik, ali se dalje zbuni, ušeprtlja… No, to je sada nevažno. Pogotovo sada, kada on nije više živ… Dok leži u besprekorno zavarenom metalnom kovčegu, na ploči od nerđajućeg čelika koja se izvlači, iza hermetičkih vratanaca sa ugrađenim termometrom, a čiji stub žive pokazuje minus nekoliko desetina stepeni, u boksu broj 325, u podzemnoj sali centralne mrtvačnice grada Malmea, „čeka“ da se njegovi najbliži dogovore kada mogu da se okupe da preuzmu telo i da ga sahrane.
A njegovi, oni su već pravi Šveđani. Uostalom, sva četvorica su ovde u Malmeu rođeni. Iako u Švedskoj sada ne žive svi. Najstariji sin je u Stokholmu. Dva srednja, blizanci, oni su u Americi, jedan na Istočnoj, drugi na Zapadnoj obali. Najmlađi sin je trenutno negde u Indiji. Ili u Indoneziji. Ili na Cejlonu. Ali, svi jesu Šveđani, imaju švedske pasoše, švedsko obrazovanje i odavno su prihvatili švedske poglede na svet. Mada su, možda, malo u tome i preterali. Naime, u Švedskoj nije uobičajeno da se porodica odmah, pošto-poto okupi na vest o smrti najmilijeg. Nekada prođu dani, nekada i sedmica-dve, u pojedinim slučajevima i pun mesec dok se svi ne dogovore, dok se svima „ne upari“ slobodan vikend i dok se svi ne odluče da to „obave“. U Švedskoj, dakle, to nije ništa neobično, o pokojniku se stara nadležna služba. Dabome, račun za „ležarinu“ se uredno ispostavlja. I na kraju, svi živi su zadovoljni. A umrli? On i inače nema više o čemu da brine.
U slučaju tog umrlog – slučaj je, međutim, malo komplikovaniji. Hajde-de, bilo bi lako da je reč o nekom lokalnom groblju u okolini Malmea. Nego je on baš zavetovao decu da ga sahrane kraj pokojne žene, u rodnom selu, u Srbiji. Što znači da je malo teže uskladiti poslovne i porodične obaveze četvorice sinova, jer sve to traje – izdavanje dokumenata, naročita procedura za avionski prevoz, pa posebna procedura pregleda carinskih službi, prevoz mrtvačkim kolima do rodnog sela, pa tamošnja rodbina koja ujedno beskonačno nariče i zapitkuje, pa pravoslavni pop koji na sve ima primedbe i drži opelo kao da na raspolaganju ima sve vreme sveta. Plus povratak. U Stokholm. U Ameriku, na Istočnu i Zapadnu obalu. I u Indiju ili u Indoneziju ili na Cejlon. Pod uslovom da je vreme lepo i da aerodromsko osoblje ne štrajkuje.
Srećna je okolnost što je sve to u Švedskoj normalno. I što je zakon predvideo slične slučajeve. Pokojnik može da ostane u mrtvačnici sve dok se sinovi ne usaglase i dok se zakup boksa uredno plaća. Dok obaveze u firmi u Stokholmu to ne dopuste. I dok se sin na Istočnoj obali ne vrati sa odmora na Zapadnoj obali. I dok se sin na Zapadnoj obali ne vrati sa odmora na Istočnoj obali. I dok se ne utvrdi gde je trenutno najmlađi, u Indiji, u Indoneziji ili na Cejlonu. Jer, taj najmlađi je najmanje i odgovoran, čas je ovde, čas je onde, „traži sebe“ po Aziji.
Naravno, pokojnik sve to ne zna, mrtav je, ali sinovi se jednom sedmično čuju telefonom, razmenjuju elektronska pisma, vajkaju se pred kompjuterskim kamericama, pomeraju datume… Prošao je mesec… Prošla su dva meseca… Istekao je peti mesec… Navršilo se devet meseci… Čak se i službenik zadužen za račune, u mrtvačnici, u Malmeu – čudi. Mada nema nameru da ikoga požuruje. To nije pristojno. To je lična, privatna stvar. Boks je zakupljen i uplate redovno stižu. Saldo je uredan. Sinovi sve troškove dele na ravne časti. Službenik nema potrebu da ikoga podseća – ali se čudi. Što nije slučaj sa zemljacima u pokojnikovom selu. Rodbina još ne zna da je on imao srčani udar, da ni najsavremeniji medicinski aparati nisu pomogli… Oni misle da će on doći i ovog leta da tu provede zaslužen odmor i da priredi slavlje za celo selo, jer će krajem godine najzad u „švedsku penziju“, od koje u rodnom kraju može kao „švedski kralj“ da živi… Oni misle da će on doći i ovog leta da obiđe grob supruge i da će se odlučiti da za uređenje ovdašnjeg groblja i obnovu crkvice priloži još para… Jeste dao lane, ali još uvek malo nedostaje za ogradu od kovanog gvožđa… Oni misle da će on doći da podigne velelepnu grobljansku ogradu od kovanog gvožđa i da im priča o svoja četiri sina koje je s teškom mukom školovao radeći kao varilac za primer… Ali, isplatilo se, jer su to sada uspešni ljudi, u Stokholmu, na obe američke obale, i negde u Aziji…
I tako pokojnik, čije je ime u Švedskoj nemoguće izgovoriti, leži u zavarenom metalnom kovčegu, na minus nekoliko desetina stepeni, iza hermetičkih vratanaca, u boksu broj 325, u sali mrtvačnice u Malmeu.
Izdvojen od čovečanstva, jer ljudskom svetu više ne pripada. Mada ne pripada ni svetu večnom, jer još uvek nije sahranjen. Ali, miran da mirniji ne može biti. Zbrinut do prve prilike koja se ukaže. Naravno, ako nešto ne iskrsne i ne pokvari planove njegovih sinova da se okupe.
© Goran Petrović
