Posledice će biti krajnje povoljne po Kinu koja će dobiti mogućnost da nekoliko godina jača sopstveni uticaj u regionu Pacifičkog prstena.
U ovom trenutku situacija u Ukrajini je takva da će drugi Minski sporazum možda biti ispunjen, bar delimično.
Stavove dogovora o sprovođenju ustavne reforme u Ukrajini i o zatvaranju ukrajinsko-ruske granice teško je ispuniti, ali realizacija dogovora o prekidu vatre i povlačenju teškog naoružanja sa linije fronta deluje sasvim realno.
Ali to će samo malo smanjiti napetost. Poslednji minski dogovori su rezultat razbijanja Oružanih snaga Ukrajine u regionu Debaljceva. Njihovo konsolidovanje bio je prinudni korak — ni Ukrajina ni njeni saveznici na Zapadu nisu zadovoljni njihovim sadržajem.
Protivrečnosti između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država u Istočnoj Evropi ostaju na snazi.
To znači da će očigledno ranije proglašeni planovi jačanja vojnog prisustva NATO-a u Istočnoj Evropi i pružanja vojne pomoći Ukrajini biti realizovani i prošireni. U uslovima krize u zemljama zone evra, osnovni teret tih akcija, kao i obično, snosiće SAD. Reč je o formiranju mreže komandnih centara u istočnoevropskim zemljama, o više nego dvostrukom uvećanju snaga za brzo reagovanje NATO-a i o stalnom prisustvu američkih snaga u Istočnoj Evropi pod izgovorom manevara.
U celini, u slučaju Ukrajine SAD i EU se upliću u grandiozni projekat prekrajanja velike države, poput onog koji su neuspešno pokušavali da izvedu u Iraku. Razlika između Ukrajine i Iraka je u tome što je Irak bio u stanju sam da finansira svoje potrebe na račun izvoza nafte, a u Ukrajini nema više nikakvih strateških resursa.
Urkajina se čak i u slučaju deeskalacije konflikta pretvara u jedno od najvažnijih potencijalnih kriznih žarišta u svetu. Prestiž i međunarodni uticaj SAD u svetu zasniva se na posebnoj ulozi koju SAD igraju u evropskoj bezbednosti. SAD ne mogu sebi da dozvole da pokažu slabost pred Rusijom u tom regionu.
Usmerivši sve snage na vojno odvraćanje i diplomatsku izolaciju Rusije, SAD će biti teško da istovremeno jačaju vojno prisustvo u Istočnoj Aziji. Tako će Kina možda drugi put od početka 21. veka dobiti dugogodišnji „strateški predah“ za vreme kog će mirno moći da čuva snagu i jača svoje pozicije u međunarodnoj politici. Prvi put je ovakav predah bio vezan za događaje 11. septembra 2001. godine i kasnije vojne kampanje SAD u Avganistanu i Iraku.
Za razliku od perioda „prvog predaha“, za vreme „drugog predaha“ Kina neće moći, i verovatno neće koristiti, prostor za jačanje svog unutrašnjeg potencijala. Za prethodnu deceniju Kina je napravila ogroman skok, ne samo u ekonomiji, već i u vojnoj i vojno-tehničkoj sferi.
Kina se nalazi na početku perioda kada će imati maksimalno povoljne mogućnosti za promenu svoje uloge i povećanje uticaja u regionalnim i svetskim poslovima. Ali ovaj period teško da će trajati nešto više od deset godina i moraće da ga koristi maksimalno efikasno.
