Počeci samboa vezuju se za dvadesete godine prošlog veka, kada je mlada sovjetska vlast želela da unapredi tehnike borbe prsa u prsa u Crvenoj armiji. Viktor Spiridonov i Vasilij Ošepkov prostudirali su nekoliko borilačkih veština — karate, džudo, džiju-džicu, mongolsko rvanje — kako bi pronašli najbolji način za odupiranje neprijatelju.
Spiridonov i Ošepkov radili su nezavisno jedan od drugog tokom tridesetih godina. Kada je Ošepkov postao žrtva Staljinovih čistki, njegov učenik Anatolij Haralampijev udružio se sa učenicima Spiridonova i sa njima izgradio jednistveni stil i tehniku borbe. Sovjetska vlast priznala je sambo 1938. kao zvanični borilački sport u državi.
Da bi od borilačke veštine u vojsci i policiji nastao sport, iz razloga bezbednosti takmičara, zabranjeno je korišćenje mnogih udaraca. Odeća koju nose sambo borci je modifikovani kimono za džudo, šorts i specijalna obuća. Posle Drugog svetskog rata, u želji da se udalji od džuda, u sportskom sambou zabranjeni su i manevri davljenja.
Vojska i policija nastavili su da uvežbavaju borbeni sambo, koji je u sebe uključivao sve vrste udaraca, davljenja i razoružavanja kojih nije bilo u takmičarskoj verziji. Obe verzije samboa, i sportska i borbena, ostale su tajnovite van granica SSSR-a sve do šezdesetih godina, kada su sovjetski džudisti počeli da koriste različite tehnike samboa na međunarodnim takmičenjima. Sportski sambo ubrzo je stekao popularnost u Evropi i Japanu.
Tokom sedamdesetih godina, treneri i takmičari preneli su sambo preko okeana, međutim, zbog predrasuda organizatora borilačkih takmičenja i sve veće popularnosti nekih drugih borilačkih sportova, kao što je brazilski džiju-džicu, sambo nije uspeo u Americi toga doba. Tek sa dolaskom velikog broja ruskih trenera i boraca i pojavom mešovitih borilačkih veština, amerikanci su otkrili sve prednosti samboa. Tako su zahvati nogama, veoma opasni u praktičnoj upotrebi, postali nezamenljiv deo ultimat fajta. Borbeni sambo zvanično je postao takmičarski sport 2001. godine zahvaljujući Aleksandru Barakovu, a dominacija ruskih boraca na ultimat fajt takmičenjimasamo su dodatno doprineli popularnosti samba.
Za popularnost među borcima sambo može da zahvali, pre svega, svojoj fleksibilnosti i otvorenosti za usvajanje novih tehnika. Osnivač najveće škole samba David Rudman kaže: „Sambo je mešovita borilačka veština. Demonstrirajte mi neki udarac, i ako je dobar – usvojićemo ga“. Tako postupaju u svim školama samboa na svetu. Američka sambo asocijacija, čiji je osnivač Aleksandar Barakov, modifikovala je pravila borbenog samboa, učinivši ga prihvatljivijim i atraktivnijim publici.
Iako postoje neslaganja između tradicionalista i inovatora, glavni akteri se slažu da su inovacije uvek potrebne. Jedan od najpoznatijih boraca na svetu, Fjodor „Poslednji imperator" Jemeljanenko, kaže: „Svim srcem sam za to. Želja mi je da što više unapredim sport“.
Vrste samboa
Sportski sambo — sportska varijanta samba.
Samoodbrambeni sambo — civilna varijanta sa težištem na samoodbrani. Koriste se tehnike srodne džiju-džicuu i aikidou. Obično se trenira zajedno sa sportskim sambom.
Borbeni sambo — namenjen za obuku oružanih snaga. Koriste se tehnike karatea i drugih borilačkih veština, uključujući tehnike sa oružjem.
Specijalni sambo — relativno mlada veština. Namenjen je specijalnim jedinicama oružanih snaga. Nastao je kao posebna varijanta borilačkog samboa. Tehnike i kombinacije drže se u tajnosti.
Fristajl sambo — nastao u SAD. Ponekad se naziva i Američki sambo. U ovoj varijanti, borci koriste i tehnike borbenog samboa, koje su u sportskom sambou nedozvoljene.
Majstori samboa
Aleksandar Jemeljanenko — trostruki ruski i svetski prvak u sambou. U ultimat fajtu je, kao i Andrej Arlovski, poznat po jačini udarca.
Fjodor „Poslednji imperator“ Jemeljanenko — ne mogu se pobrojati sve titule koje je osvojio. Mnogi ga smatraju najvećim borcem svih vremena. Pobedio je elitu ultimat fajta, među kojima su i Mirko Filipović, Antonio Rodrigo Noguera, Mark Kolman i Renato Sobral.
Andrej „Pit bul“ Arlovski — beloruski ultimat fajt borac, poznatiji je po jačini udarca, nego po sambo tehnici, međutim, već u prvom profesionalnom meču demonstrirao je majstorske pokrete nogama. Od tada je svima jasno zašto je bio juniorski prvak sveta u sambou.
