Vašington je ranije bio oprezniji u ocenama i govorio da je bombardovanje lična stvar svake zemlje, i ako je Egipat rešio da se sveti za smrt svojih građana, onda će tako i biti. Ali dijalog pod okriljem UN je iznad svega, još jednom je naglasio vrh SAD.
Dijalog je nesumnjivo dobra stvar. Ali sada se stav Vašingtona, koji ni iz čega može da stvori problem po čitav region, čini pomalo neumesnim. Umesto da prorade mehanizmi rešavanja konflikta, američka administracija pokušava da se bori protiv rođaka bivšeg libijskog lidera Gadafija — svrgnutog, i to ne bez učešća SAD. Prema rečima Baraka Obame, upravo oni prete američkim nacionalnim interesima, zato što tobože grade lukave planove diverzifikacije aktiva. Upravo zato je glavna briga SAD da produženje sankcija Libiji.
Istina, posledice procvata islamističkih tokova možda još dugo neće stići do SAD, iako američki islamisti, kao i svi ostali, već predstavljaju ozbiljnu pretnju. Ali Evropa se već sada suočava sa tim problemom. Nemuslimane ne ubijaju samo na teritoriji Islamske države, već i u evropskim gradovima —teroristički akti u Parizu potresli su međunarodnu zajednicu.
Ipak, otvorena vojna intervencija sada teško da je moguća. Takav razvoj događaja može da ide na ruku islamistima koji, ubedivši razjedinjene grupacije u neophodnost oslobodilačke brobe, mogu da ujedine još više snaga i da naprave pravi kalifat.
Vašington je u tim uslovima koncentrisan na traženje političkih neprijatelja u pristalicama Gadafija, iako je svojevremeno upravo intervencija SAD i upravo svrgavanje Gadafija označilo početak ove dugotrajne nestabilnosti u Libiji. Kako smatra ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, do toga je dovela težnja da se „osigura dominacija u svetskim poslovima, rukovodi svima i na sve strane, koristi vojna moć u jednostranom poretku radi zaštite sopstvenih interesa“. Takav prilaz teško da će omogućiti iznalaženje izlaza iz ove krize. Mada, teško je da SAD mogu da se prestroje.
