Kao mesta rođenja pominju se Jasenik, Popovo, Gacko i Žitomislić. Takođe, ni godina rođenja nije tačno utvrđena — 1664, 1668. ili 1670. godina. Međutim, mesto i godina rođenja za čoveka Vladislavićevog kova i nisu važni. Bitno je ono što je za života uradio, a uradio je mnogo i za svoj narod i za Rusiju, državu u kojoj je proveo najveći deo života. Može se reći da je Sava Vladislavić bio avanturista i da je naličio legendarnim avanturistima 18. veka — grofu Sen Žermenu, Kaljostru i Kazanovi — sa tom razlikom što Sava nije živeo za avanturu i od avanture. Avantura je bila sastavni deo njegovog posla, koji je bio državnički. Po tome se izdvaja od istinskih avanturista kojima je doba u kom je živeo obilovalo — nije gusario južnim morima, nije postao legendarni zavodnik ili kockar, mada bi, da je odlučio da postane nešto od toga, i tu bio uspešan. Umesto toga, osnovao je rusku obaveštajnu službu; oborio je jednog sultana; utvrdio rusko-kinesku granicu; dizao Srbe na ustanak protiv Turaka; slao knjige u Sremske Karlovce; pomagao manastire i gradio crkve; osnivao gradove i naselja po Sibiru…
Narodno predanje kaže, jer dokumenata o tome nema, da su Vladislavići plemićkog porekla. Ovoj tvrdnji u prilog ide činjenica da u Jaseniku, jednom od mogućih mesta Savinog rođenja, postoje ostaci utvrđenja i crkve za koje, opet, predanje kaže da su pripadali Vladislavićima. Takođe, za razliku od Srba sa plemićkim titulama zasluženim na zapadu, poput Petra (Pedra) Ohmučevića, koji je plemstvo zaradio u službi španskog kralja, Vladislavić se nije trudio da svoje porodično poreklo dovede u vezu sa nekom od srpskih vladajućih dinastija. Ohmučević je to uradio putem takozvanog „Ohmučevićevog grbovnika“, jednog od najvećih falsifikata u srpskoj istoriji. Vladislavići su, najverovatnije, u srednjem veku bili sitno plemstvo. Tokom prvih vek i po turske vladavine zadržali su posede, jer Turaka (muslimana) u tim područjima još uvek nije bilo mnogo. Posedi su se verovatno krunili u zavisnosti od volje nekog paše. U trenutku Savinog rođenja, došlo je vreme da i poslednji posedi Vladislavića pređu u ruke vladajuće kaste — begovi Čengići vršili su pritisak na Savinu porodicu, i njegov otac Luka seli se u Dubrovnik. To je još jedna potvrda da su Vladislavići plemićkog porekla — građansko pravo u Dubrovniku nije se lako sticalo, što je pogotovo važilo za pravoslavce. To je mogao samo neko moćan, sa jakim trgovačkim i političkim vezama u Republici svetog Vlaha.
Boravak u Carigradu ključna je epizoda u životu Save Vladislavića. U prestonici Osmanske imperije, stecištu svakojakih avanturista, diplomata, špijuna, pljačkaša, intriganata, trgovaca, mudraca… svi Savini talenti dolaze do izražaja. Ima ljudi koji se u maloj sredini osećaju suspregnuti pritiskom okoline i predrasudama. Takav je bio i Vladislavić. U velikoj metropoli, a Carigrad je to oduvek bio, svi njegovi talenti, i njegove sposobnosti mogle su da budu ostvarene. Gradio je ne samo trgovačke, već i političke veze — s obzirom na to da je bio promućuran, shvatio je da trgovina i politika idu ruku pod ruku.
U Carigradu, Vladislavić nije neprimetan. Nemački istoričar Cinkhauzen kaže da je Sava jedno vreme bio dragoman engleskog poslanstva, i zato interesantan turskim vlastima. U svakom slučaju, veoma rano umešao se u carigradsku politiku. Iz Carigrada potiče i njegov nadimak — Raguzinski, koji je jedno vreme nosio i kao prezime. Ovaj nadimak nosio je u Carigradu kako bi naglasio svoje dubrovačko poreklo, budući da bi ga pravo poreklo, kao turskog podanika ograničavalo u poslovima.
U Carigradu stupa u dodir sa ruskim poslanstvom. Emil Ivanovič Ukrajincev, ruski polsanik pri Visokoj porti, imao je zadatak da sa Turskom sklopi što čvršći mir. Sava mu, svojim tajnim kanalima, pribavlja ugovore koje je Turska potpisala sa Francuskom, Venecijom i Engleskom, što ruskoj misiji umnogome olakšava posao.
Za vreme boravka u Carigradu, Vladislavić biva umešan i u borbe oko turskog trona — bio je umešan u državni udar koji je sa prestola svrgnuo sultana Mustafu Drugog, a na njegovo mesto doveo Ahmeta Trećeg. Od tada Vladislavića, ili Raguzinskog, turske vlasti stavljaju pod nadzor i ograničavaju mu kretanje i komunikaciju. Novi ruski izaslanik, Petar Andrejevič Tolstoj, šalje Savu u Rusiju sa zadatkom da prouči morske puteve preko Crnog mora. Istovremeno, šalje pismo caru Petru Velikom u kojem ga moli da primi sposobnog Srbina. U crnomorskoj luci Azov upoznaje carevog ujaka, grofa Apraksina. U Azovu Vladislavić vodi obaveštajnu aktivnost protiv Turske i pomaže Apraksinu da zadrži položaj, uprkos intrigama. Apraksin takođe piše caru o Vladislaviću: „Pisao sam ti, gospodaru, o Savi Raguzinskom, koji želi da te vidi. Bez tvog naređenja, ne mogu ga pustiti. Reci šta da radim s njim. On je čovek vrlo potreban; dobro zna onamošnje stvari; i pametan je. Odlikuje se velikom pobožnošću i Bog upravlja njegovim srcem. On je znalac i sav je predat zadatoj reči!“.
Sa carem se sreće na Baltiku, u tvrđavi Šliselburg. Petar, kome su Vladislavićeve sposobnosti bile poznate, odaje mu priznanje dajući mu trgovačke privilegije. Sava se ubrzo ponovo vraća u Carigrad, gde pomaže grofu Tolstoju u poslovima sa Portom. Tolstoj piše: „Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takve prijatelje koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti“.
Na povratku iz Turske, Vladislavić piše studiju „Tajni opis Crnog mora po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama“. Ovaj dokument fascinira cara, koji ga poziva da mu se pridruži na dvoru. Tu Vladislavić osniva takozvani Crni kabinet, zapravo centralu onoga što bi se danas moglo nazvati obaveštajnom službom. Trgovačke privilegije postale su mu pokriće da putuje i širi obaveštajnu mrežu i na istoku i na zapadu, od Kine do Venecije.
Kina igra veoma važnu ulogu u životu Save Vladislavića. Nekoliko godina proveo je na dvoru kineskog cara, vodivši veoma složene i komplikovane pregovore oko utvrđivanja granice između dveju država. Izuzimajući dugo putovanje kroz sibirsku stepu i pustinju Gobi, najopasniji deo ovog poduhvata dešavao se u Pekingu, gde je Sava bio izložen raznim pritiscima i pretnjama, od kućnog pritvora do pokušaja ubistva, ne bi li se povinovao kineskim zahtevima. Međutim, Vladislavić se u naopasnijim situacijama najbolje snalazio. Savladao je sve poteškoće i uspeo da utvrdi rusko-kinesku granicu Burinskim sporazumom. Granica, kako je tada utvrđena, stoji i danas.
Na istoku je, na reci Kjahti, osnovao grad Troickosavsk (danas Kjahta) gde je podigao Crkvu Svetog Save. Širio je svoju obveštajnu mrežu Sibirom, podižući karavanske stanice i naselja. Iz Kine se vraća sa dve studije: „Tajni opis Kine po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama“ i „Tajne informacije o snazi i stanju kineske države“.
Državnički poduhvati Save Vladislavića bili su okrenuti i njegovoj porobljenoj otadžbini, mogli bismo reći mnogo više nego bilo čemu drugom. Upravo je Sava Vladislavić trasirao smernice ruske evropske politike do kraja devetnaestog veka. Teorijski izraz uloge Rusije u svetskoj istoriji postavio je monah Filotej u poslanici knezu Vasiliju III govoreći o Rusiji kao o „trećem Rimu“. Praktični izraz kroz ostvarivanje ove ideje u ruskoj politici dao je Sava Vladislavić. On je bio taj koji je u Petru Velikom video ne samo cara Rusije, već velikog pravoslavnog vladaoca čija je istorijska misija da zaštiti i oslobodi pravoslavne hrišćane od neverničkog ropstva.
Šireći obaveštajnu mrežu preko svojih zemljaka, Dubrovčana, Hercegovaca, Crnogoraca, među Srbima je, svesno ili nesvesno, razvio politički pokret koji je kulturno, politički i vojno oslonjen na Rusiju; i u tome se vidi ključna uloga Save Vladislavića u razvoju određenih političkih procesa na Balkanskom poluostrvu koja ne samo da su ga nadživela, nego su ostala zapisana u kodu i Srba i Bugara i Rumuna. Njegovom zaslugom, ruski carevi postali su zaštitnici celokupnog pravoslavnog življa u ondašnjoj Turskoj. Njegovom zaslugom, Crnogorci su podigli ustanak protiv Turske i praktično se oslobodili osmanske dominacije za sva vremena. Njegovom zaslugom je Rusija u devetnaestom veku imala najrazgranatiju konzularnu mrežu na Balkanu.
Sava Vladislavić za svoju otadžbinu nije bio vezan samo političkim, već i duhovnim vezama. Srpskim manastirima slao je knjige i učitelje a, opet njegovom zaslugom, ruski dvor se izborio za pravo austrijskih Srba da se školuju na maternjem jeziku.
