U Beogradu se sutra otvara 43. Međunarodni filmski festival FEST na kome će pod sloganom „Tu smo – u sazvežđu pobednika“, biti prikazana neka od najboljih ostvarenja svetske kinematografije tokom protekle godine – 90 premijernih i 34 reprizna filma sa ukupno 242 projekcije.
FEST će prvi put imati takmičarski karakter, a o nagradama će na kraju festivala, 8. marta, odlučivati međunarodni žiri. Ali već je poznato da će nagrade „Beogradski pobednik“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti biti dodeljene srpskoj glumici Mileni Dravić i ruskom reditelju Aleksandru Sokurovu.
Kultni ruski režiser u ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik kaže da je ovo njegova prva poseta Srbiji, a da na festival stiže, kako je rekao, širom otvorenih očiju, da radi, ali i da vidi i oseti kako žive obični ljudi u našoj zemlji.
Šta za vas znače filmski festivali kakav je FEST?
„Festival je za mene rad. Dolazim na festivale kad me pozivaju, nikuda ne idem ako me ne pozivaju, po svojoj želji. Ako sam potreban dolazim, ako dolazim — radim. Boravak na festivalu shvatam kao svoj profesionalni rad, kao rad ruskog umetničkog autora. Znam kako je teško organizovati festivale i svojim dolaskom želim da pošaljem poruku da podržavam festival i ljude koji ga organizuju i želim da ga podržim svim čime mogu. Učestvujem u diskusijama, ako je potrebno dajem intervjue, ako je potrebno sastajem se s nekim, ali ponekad imam svoje specifične molbe. Recimo, volim kad doputujem da posetim fabriku, školu, bolnicu. Manje me interesuju muzeji. Želim da vidim kako žive ljudi i saznam nešto novo o raznim ljudima sa raznim mesta. Primera radi, bio sam u Izraelu i molio sam da me odvedu u vojnu jedinicu, u drugoj zemlji molio sam da me odvedu u metalurški kombinat. Za mene putovanja imaju pre svega značaj u tome da sakupim utiske o tome kako žive ljudi, ili jednostavnije rečeno o zajedništvu ljudi.“
„Filmski festival za mene nije upoznavanje sa filmovima — to je za mene upoznavanje s narodom, gradom, ali pre svega sa ljudima. Ljudi su moja strast, volim ljude, ljudski život je neverovatno interesantan“.
Šta biste želeli da vidite u Srbiji?
„Želeo bih da obiđem neko preduzeće, da posetim bolnicu, srednju školu… Naravno, želeo bih da vidim Beograd. Nikad nisam bio u Srbiji. Uopšte, nisam nikad bio u tom delu sveta. Iako su me mnogo puta pozivali u Beograd, uvek bi se to poklopilo sa snimanjem ili završavanjem nekog filma. Sad sam završio novi film, imam nekoliko slobodnih nedelja, i sa radošću sam prihvatio ovaj poziv. Još sam zahvalan što su moji prijatelji iz Beograda prihvatili da pozovu dvojicu mojih studenata i neki filmovi mojih studenata će biti prikazani.“
Mislite li da možete da sarađujete sa nekim srpskim autorima?
„Zasad nisam o tome razmišljao. Treba se upoznati. Još ne razumem kakve su naše dodirne tačke i interesovanja u Srbiji. Za to je potrebno poznavati ljude, a nadam se da ću nekog upoznati. Meni su interesantni scenaristi, dramaturzi. Ali mi ipak govorimo na različitim jezicima. Kako naći zajednički jezik i da li u Srbiji ima neko ko zna ruski? Scenaristi su mi potrebni i za zadovoljstvom bih radio sa mladim scenaristima, ako bude takve mogućnosti. Tu sam otvoren za saradnju. Što se tiče filmske produkcije, ne znam koje su mogućnosti srpske filmske industrije, ne znam da li u Srbiji ima para za finansiranje filmske produkcije niti kakva su iskustva srpskih kinematografa. Zato ću sve gledati širom otvorenih očiju.“
Šta vama znači nagrada koja će vam biti dodeljena i koja je poruka za srpske gledaoce? Tim pre što su Rusi i Srbi bliski narodi.
„Ipak, vidite kako se malo srećemo, čak i na državnom nivou su zanemarljivi kontakti. U Rusiji nigde nećete čuti o Srbiji, ne vidimo srpsku robu na rafovima, a potrenebna nam je, posebno sada, ne znamo srpske filmove, ne poznajemo srpsku televiziju, filharmonije, pozorišta. Ili sam ja nedovoljno obavešten, premda ja prilično pažljivo pratim ozbiljne kulturne sadržaje. Na žalost, distanca između Rusije i Srbije je začuđujuće velika.“
A verovatno vam je poznat doprinos koji su beli Rusi dali srpskoj kulturi.
„Da. Znam da je Srbija prihvatila mnoge naše sunarodnike, ugledne ljude. Ali čini mi se da sada postoji mnogo toga što se suprotstavlja našim međusobnim odnosima. Imamo veoma jakog posrednika, kao što pretpostavljate. Zato mi se čini da Evropa nije previše zainteresovana za zbližavanje Srbije i Rusije. Ne mislim tu na vojnu i ekonomsku komponentu, tu nisam stručan, ali rekao bih da među nama postoji ogromno rastojanje u kulturnom smislu. Ipak je težnja ka Evropi jača nego težnja ka Rusiji, to mi vidimo.
Ali kad se sudi o političkim okolnostima, trudim se da budem oprezan. Važno je ne biti nervozan, nego kada govoriš o istoriji ili političkom procesu, biti uzdržan i s poštovanjem se odnositi prema različitim stranama, inače ćemo imati samo sukobe. Čovek iz kulture ne treba da učestuvje ni na čijoj strani u politici.“
Kako vidite odnos Evrope i Rusije?
„Rusija se ne može posmatrati bez Evrope. Evropa je stvarala Rusiju, svi smo zajedno živeli. Ne znam da li Evropa shvata šta je Rusija dala Evropi, ali Evropa je naša starija sestra. Mi smo svi braća i sestre, jedna porodica, ali stalno se pojavljuju neki daleki rođaci…“
