U Srbiji je od pobede naprednjaka na poslednjim parlamentarnim izborima opozicija u osipanju i defanzivi. Predstavnici parlamentarnih opozicionih stranaka ne spore da vlada i premijer Aleksandar Vučić uživaju ogromnu podršku, a da je opozicija slaba i dezorganizovana. Kao razlog za to najčešće navode medijsku blokadu.
Potreba za nečim sasvim novim
Potpredsednik Demokratske stranke i šef poslaničke grupe te partije u parlamentu Borislav Stefanović kaže da opozicija radi u teškim okolnostima jer se, kako tvrdi, u Srbiji guše prava i slobode građana, napadaju institucije, zakoni donose po ekspres proceduri, a opozicija u parlamentu loše tretira.
„Teško je danas biti opozicija u Srbiji, ali nije prvi put da je tako. Mislim da treba uraditi sve da se što pre okupe sve opozicione stranke, ali da to ne bude ništa nalik DOS-u i nikako okupljanje koje je bilo zasnovano na okupljanju lidera koji danas vode određene stranke u Srbiji jer za to građani ne bi glasali. Treba da izvučemo pouke iz naših grešaka iz prošlosti kojih je bilo i napravimo jasan otklon od tih grešaka i jedan talas novog opozicionog nastupa u Srbiji", navodi Stefanović za Sputnjik.
On istovremeno ističe da vlast ne razume da kritičko mišljenje ne znači da je neko protiv države i da nekoga mrzi.
„Opozicija je tu da predlaže i mi moramo dati jasan odgovor šta mi hoćemo, šta to novo i drugačije želimo da uradimo", napominje Stefanović.
Prema rečima potpredsednika Socijlademokratske stranke Marka Đurišića, koji je i šef poslaničkog kluba Boris Tadić-ZZS-Zeleni, činjenica je da vlada ima ogromnu podršku u parlamentu ali je, tvrdi on, opozicija u medijskoj blokadi zbog čega građani ne mogu da čuju šta ona ima da kaže, pogotovo na javnom servisu i nacionalnim elektronskim medijima.
„Takođe, izmenama zakona finansijski se guši opozicioni rad. Opozicionim strankama su ionako mala sredstva prepolovljena“, dodaje Đurišić.
On napominje da i vlast i opozicija imaju svoju ulogu u političkom životu i da bez opozicije nema ni demokratske vlasti.
„Mislim da je važno i da opozicija ne iznosi samo kritike na račun vlade već i da nudi neka konstruktivna rešenja, ali to do građana ne može da dođe zbog medijske blokade. I tu nastaje utisak da opozija ne postoji, što nije tačno“, zaključuje Đurišić.
Lutanje evropejaca i brodolom evroskeptika
Generalni sekretar Lige socijademokrata Vojvodine Bojan Kostreš ukazuje da postoje dve opozicije — desničarska i opozicija levog centra, a da su oba pola u ovom trenutku slaba i dezorganizovana.
„Građanska opozicija levog centra mora da potroši mnogo više snage i energije da ubedi građane da je sposobna da vodi drugačiju politiku, politiku koja neće biti usmerena ka štednji, nego će biti usmerena ka proizvodnji i potrošnji. S druge strane, mi jesmo, kao i vlast, oslonjeni na evropski put Srbije, ali smatramo da se može sve to uraditi i bolje, i brže“, navodi Kostreš.
Potrebna je i saradnja svih opozicionih stranaka u oblasti promene političkog sistema i donošenja novog Ustava, kaže Kostreš i dodaje:
„To su teme na kojima možemo da sarađujemo i teme na kojima bi trebalo da ubedimo birače da je to pravi put i da pokušamo da povratimo poverenje.“
Prema mišljenju političkog analitičara Branka Raduna, Srbija nema opoziciju u pravom smislu reči već nekoliko manjih stranaka bez lidera, koncepcije i ideje.
„Za sada nemaju ni koncepcijski ni idejno šta da ponude građanima što bi bila ideološka ili personalna alternativa postojećoj vlasti, pre svega Aleksandru Vučiću", smatra Radun.
On primećuje da u opoziciji postoje različiti stavovi. S jedne strane je proevropska i pronato opozicija, a s druge evroskeptična, vanparlamentarna te je stoga teško zamisliti njihovo udruživanje.
„Ona parlamentarna opozicija luta i nema za šta da se uhvati jer vlast u ovom trenutku vodi Srbiju u pravcu EU, a to je bila njihova mantra poslednjih deset godina. Dakle, priča je slična ili ista, jer je progam isti. Ova evroskeptična je doživela brodolom na izborima, nisu se ujedinili i nisu iznedrili nekog lidera", kaže Radun.
Radun zaključuje da je najveći problem opozicije da nađe minimum zajedničkih ideja i ciljeva koji bi se građanima prezentovali kao realna alternativa, a ne kao spisak želja.