Sputnjik je istraživao zašto je u Srbiji davalaca malo, da li je u pitanju niska svest ljudi o značaju koraka koji može da spase nekoliko života ili država još nije našla pravi način za promociju tog humanog gesta.
Čemu kampanja i kartice
Posle više od decenije promocije donorstva preko Vojno medicinske akademije i Kliničkog centra Srbije, Ministarstvo zdravlja je taj posao poverilo Upravi za biomedicinu. Međutim, taj podatak još nije došao do građana.
Posle telefonskog lutanja između kliničkih centara saznala je da po svoju karticu mora da ode lično, jer slanje poštom trenutno ne funkcioniše i da je najvažnije da se, pre potpisivanja, konsultuje sa porodicom.
"Sam moj čin se tretira kao pozitivan stav o doniranju organa i transplantaciji, jer u trenutku, na primer, moje moždane smrti, porodica je ta koja svakako na kraju presuđuje. Kod nas je takav zakon. Ukoliko se članu moje porodice, koji bi u tom trenutku bio uz mene, suprug, dete, majka, imo negativan stav i ne sviđa mu se da ja na onaj svet odem bez svih organa, moj pristanak i moja donorska kartica ne znače apsolutno ništa. Čemu onda cela kampanja i kartice", pita se Marijana Rajić.
Pravilno informisanje o donorstvu je najvažnije, ali je u našoj zemlji komplikovano. Pored informacija na zvaničnim sajtovima zdravstvenih ustanova, aktivno je i nekoliko udruženja građana koja donorstvo promovišu. To kod potencijalnih davalaca stvara zabunu, jer neke nevladine organizacije nude slanje donorske kartice poštom, a pojedine bolnice se time ne bave.
U Ministarstvu zdravlja Republike Srbije uputili su nas na Upravu za biomedicinu, posebno telo Ministarstva, koje se, između ostalog, bavi i promocijom transplantacije organa. To je i jedno od mesta gde se može potpisati donorska kartica.
U svetu postoje dve vrste saglasnosti, objašnjava za Sputnjik prvi čovek Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja dr Nenad Milojičić.
"Podrazumevana saglasnost je slučaj kada se smatra da su svi građani neke države donori, osim ako nisu potpisali svoju izričitu zabranu za doniranje organa. Druga je, takozvana, informisana saglasnost, koja je na snazi u Srbiji i Nemačkoj, gde je potrebno da porodica da svoju saglasnost za doniranje organa. U Republici Srbiji većina donora do sada uglavnom nije imala potpisanu karticu, ali se smatralo su pristali. Pričali su o tome sa porodicom pre moždane smrti, porodica je smatrala da bi oni hteli da zaveštaju organe", kaže dr Milojičić.
On podseća da je donorstvo uzvišeni čin pomoću koga jedan čovek može da spase nekoliko života. Trenutno se u Srbiji mogu zaveštati bubreg, srce, pluća, jetra, pankreas i rožnjača. U našoj zemlji je prošle godine urađeno 37 transplantacija bubrega, četiri transplantacije jetre i pet presađivanja srca. Operacije se obavljaju u Kliničkom centru Srbije, na Vojno-medicinskoj akademiji, u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu, Kliničkom centru Vojvodine i Kliničkom centru u Nišu.
Značaj potpisivanja kartica
Podrazumevana saglasnost, po kojoj su svi građani donori, praktikuje se u susednoj Hrvatskoj. U toj zemlji dugogodišnja kampanja je urodila plodom, prošle godine imali su 148 donora. Uz Španiju, Hrvatska je vodeća u svetu po broju davalaca — ima 34 donora na milion stanovnika. U Srbiji ih je prošle godine bilo 22. Možda i zato što činjenicu da se o donorstvu može informisati i u Domu zdravlja, malo ko zna.
"Nije krajnji cilj samo izdati donorsku karticu, ljudima treba približiti značaj programa transplantacije organa, da za života donesu odluku da u slučaju njihove moždane smrti budu donatori organa. Da upoznaju svoje najbliže sa tom odlukom, a tek onda, ako stignu, da potpišu donorsku karticu. Neko može biti davalac organa i ako nema donorsku karticu, jer timovi za transplantaciju i koordinator pozivaju pre operacije članove najuže porodice da dobiju saglasnost za uzimanje organa. Ne isključujem mogućnost da se vremenom Srbija približi Zakonu o podrazumevanoj saglasnosti, ali do tada će proći puno vremena", ocenjuje profesor Maksić.
I pored činjenice da je organe osobe koja je doživela moždanu smrt moguće donirati uz saglasnost porodice, donorska kartica je neophodna, kažu stručnjaci, jer podiže opštu svest o značaju donorstva. Karticu je moguće potpisati i u domu zdravlja, kod izabranog lekara.
Procenjuje se da bi u našoj zemlji trebalo da bude milion i po do dva miliona potpisanih kartica, da bi svaki građanin bio upoznat sa značajem donorstva.
Da li je spuštanje promocije na nivo primarne zdravstvene zaštite rešenje, znaćemo tek za nekoliko godina. Ono što je već sada dobro, to su naši lekari, koji u velikom procentu uspešno presađuju organe.
Oni podsećaju da je mnogo veća verovatnoća da nam bude potreban organ, nego da ga damo. Jer moždana smrt ima mali udeo u ukupnom broju smrti.
