Siobara smatra da Sjedinjene Američke Države, uglavnom od doba Džordža Buša, vode politiku takozvanog neokonzervativizma ili neoliberalizma.
„U njoj se ogromna uloga poklanja tržištu. Kako bi rukovodila svetom, Amerika tržište čini sve slobodnijim i uvećava svoju moć. Kada je došao Obama, mnogi su pomislili da se Amerika promenila, ali to je greška. Vlast u Americi pripada vojsci, industriji, birokratiji, a ti ljudi se nisu promenili. Zato se i u Obamino vreme politika SAD nije kardinalno promenila. Između ostalog, državna sekretarka Hilari Klinton imala je poglede bliske neokonzervativnim. Mnogo neokonzervativaca je ostalo u Stejt departmentu“, kaže Siobara.
Kao najupečatljiviji primer, Siobara navodi zamenika državnog sekretara Viktoriju Nuland.
„Ona je 2005. godine učestvovala u formiranju administracije Viktora Juščenka. U leto 2013. godine, u istupanju na televiziji, Barak Obama je pozvao na bombardovanja Sirije radi uništavanja njenog potencijala za hemijsko oružje. Rusija se tu umešala i sprečila bombardovanje. A za SAD je to bila odlična prilika da započnu rat“, ističe on.
Siobara napominje da u knjizi piše da je nešto ranije iste te 2013. godine, u trenutku kada je izbio skandal sa prisluškivanjem zapadnih političara i lidera američkih specijalnih službi, u Rusiju pobegao saradnik CIA Edvard Snouden. Zahvaljujući tome saznalo se za sve te događaje sa Barakom Obamom.
„Kasnije, u novembru i decembru 2013. godine, kada se predsednik Ukrajine Viktor Janukovič kolebao povodom pridruživanja EU, Amerika je poradila na podsticanju nacionalista iz ukrajinske Vlade kao snage koja se suprotstavlja Janukoviču. Koristeći društvene mreže i kablovsku televiziju, koji nisu pod kontrolom Vlade, Amerikanci su, prateći modele ranije oprobanog „arpaskog proleća“, uveli u Ukrajinu antivladine snage i instrumente slične arapskom slučaju i podržavali naciste. Od novembra 2013. godine, Viktorija Nuland je počela da putuje u Kijev, bila je čak i na Majdanu, gde je delila pecivo i hladnokrvno govorila razne gluposti, poput poziva ’Držite se!‘. Napisao sam u svojoj knjizi – šta bi bilo kada bi demonstracije protivnika nuklearne energetike u vladinom kvartalu Kasumigaseki u Tokiju posetio visoki činovnik MIP Kine?“, objašnjava Siobara.
Kako kaže, Amerikanci su to činili ni ne trepnuvši. Posle razgovora između Obame i Putina od 11. februara 2014. godine, dostignut je dogovor između predsednika Janukoviča i opozicije, čiji garanti su bili predstavnici ministarstava spoljnih poslova Nemačke, Poljske i Francuske.
„Ipak, u toku nerazumnih dejstava ekstremista desnog sektora Dmitrija Jaroša, predsednik Janukovič je bio primoran da beži. Ako se razmišlja zdravo, trebalo je vratiti se sporazumu od 11. februara koji je podržala Rusija. Ali to nije učinjeno. Zapad je priznao ono što je uradio desni sektor. Na kraju je zbog toga i nastala današnja kriza“, smatra on.
Tačnije kriza je izbila zato što je Amerika podsticala nacionaliste koji su svrgli predsednika Janukoviča, precizira Siobara.
„Ipak američki političari koji imaju savesti priznaju da je Janukovič bio demokratski izabran predsednik, zato čak optužbe za korupciju ne mogu da budu opravdanje za njegovu smenu nasilnom revolucijom. Ako razmotrimo pridruživanje Krima Rusiji koje je usledilo, postaje jasno da su tu svoju ulogu odigrala dejstva desnog sektora. Sada Ukrajinci ne žele da razumeju Ruse koji žive na Krimu, ali očigledno je da, kada se Krim ne bi pridružio Rusiji, tamo bi ubili na desetine hiljada ljudi, kao u Lugansku i Donjecku“, smatra on i dodaje.
„Ko je spasao život građana Krima? Putin. Zar je to loše? Ne, već je loše to što je Amerika napravila plodno tle za ova dejstva, podstičući nacionaliste. Amerika više od 100 godina poseduje bazu na Gvantanamu na Kubi i ne planira da je vrati. I kakvo pravo u tom slučaju Amerika ima da kritikuje Rusiju zbog pripajanja Krima?“,pita se Siobara.
Siobara zaključuje da, kako god da se stvari postave, Amerika uvek ispada loša.
„Ali zapadni mediji ne mogu da kritikuju Ameriku. Posebno francuski i nemački. A 2003. godine, kancelar Gerhard Šreder i predsednik Žak Širak ponašali su se blagorodno i istupili protiv rata u Iraku, usprotivivši se predsedniku Džordžu Bušu. Ipak, kancelarka Angela Merkel i predsednik Fransoa Oland sebi to sada ne mogu da dozvole, iako se oboje slažu da je rat u Ukrajini koji je Amerika priredila besmislen“, kaže Siobara.
Siobara podseća da su SAD u decembru 2013. godine izvršile neviđen pritisak na vlade EU i Japana po pitanju učešća njihovih lidera u ceremoniji otvaranja Olimpijade u Sočiju.
„Merkelova je znala da SAD pripremaju neku neverovatnu stvar, a u januaru 2014. godine je postalo jasno da se na ceremoniji otvaranja Olimpijade ona neće pojaviti. A Žinzo Abe, koji je u odnosima sa Rusijom imao probleme „severnih teritorija“, nije želeo da zaoštrava konfrontaciju sa Putinom i rešio je da prisustvuje ceremoniji. Istovremeno, lideri mnogih evropskih zemalja tada su podlegli pritisku SAD, ali zapadni mediji o tome nisu pisali“, kaže Siobara.
Siobara napominje da neki američki i evropski novinari kritikuju američke i evropske lidere, mada je problem u tome što je takvih novinara vrlo malo.
„Takva je situacija i u Japanu. Verovatno u Japanu ni nema ljudi koji smatraju Ameriku lošom. Osim mene“, dodaje on.
Siobara kaže da je njegova knjiga izazvala interesovanje kod japanskih čitalaca izazvavši čuđenje kod ljudi koji su opijeni propagandom.
