„Pored Majdana, na uzvišici se još uvek nalazi ogroman sat, napravljen povodom šampionata Evrope u fudbalu leta 2012. godine. Nekoliko cifara je uništeno i kazaljke se više ne okreću. Osećaj je takav, kao da su i grad i zemlja ispali iz vremena“, piše dopisnik Štefan Dobert.
Ispod sata — sveće i portreti onih koje nazivaju „nebeskom stotinom“. Pored, i danju i noću stoji nekoliko ljudi sa velikim kutijama. Oni sakupljaju sredstva za nastavak specijalne vojne operacije na istoku zemlje, opisuje novinar. Jedan od njih mu je priznao da i kada se desio Černobilj, u Kijevu nije bilo tolike panike i atmosfere straha.
„Da su naivni i hrabri lakomisleni momci slušali svoje majke, ovo se ne bi ni desilo. Majke su se plašile za svoje dečake i početkom godine, kada su oni išli na Majdan. Danas je njihov strah stotinu puta veći. Svaki sanduk koji stiže iz Donbasa, samo ga povećava“, piše Dobert.
Od entuzijazma Majdana malo je šta ostalo, smatra on. Uverenost Ukrajinaca u brzu i laku pobedu nad „neprijateljima“ i brzi ulazak u civilizovani evropski svet — bledi u očima.
