Voli da sedi u parku niže Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Obično odabere klupu kraj koje se ukrštaju prolaznici, zaposleni u novom zdanju Narodne banke Srbije ili službenici obližnjih ministarstava, pa i činovnici u samom sedištu Vlade. Park je pre nekoliko godina „renoviran“. Drveće je proređeno, ugrađena je savremena rasveta, postavljene su moderno dizajnirane kante za otpatke, staze nekada posute tucanikom su proširene i popločane.
Pristojno odeven poslovan svet žurno prolazi kraj „njegove“ klupe. Svima je zajednički ozbiljan izraz lica. Nije ni čudo – u krugu od stotinak metara, duž Nemanjine ulice, rešavaju se stvari od presudne važnosti i za državu i za narod. Nemaju baš svi vremena napretek, nisu baš svi dokoni, neko o svemu mora da vodi računa. Uostalom, makar jedan od tih uredno odevenih ljudi sigurno brine i o njemu. Dobro, možda ne o njemu lično, po imenu i prezimenu. Ali, to je sasvim izvesno, neko brine o beskućnicima i onima bez posla (ukupno uzevši, a izraženo u procentima). Njega, lično, ne vide. A ako ga i primete na klupi, onako nedolično obučenog, ne baš čistog, poluobrijanog – izbegavaju da ga pogledaju u oči. Okreću glavu. Što im on ne zamera, jer dokle bi se stiglo kada bi svako gledao svakog. Odocnilo bi se s poslovima u zgradi Narodne banke, u ministarstvima, u Vladi…
Tako je u prepodnevnim časovima: službenici se ukrštaju, obično prepreče parkovskom stazom kraj „njegove“ klupe. Žure iz Nemanjine u ulicu Svetozara Markovića… I obrnuto… Utrčavaju i istrčavaju iz utrobe nove podzemne garaže… Kasne na poslovni ručak u restoranu „Manjež“… Ako neko i zastane, ako poželi da predahne na klupi, nikada ne bira mesto kraj njega, makar i da su sva druga zauzeta. To se baš nikada nije dogodilo – da bilo ko zastane, a kamoli sedne blizu tog čoveka.
Ne zastaje niko čak ni u popodnevnim časovima, kada parkom prolaze oni koji bi da kupe ili su već kupili karte za najbolje pozorišne predstave u državi. On, lično, nije nikada gledao nijednu od tih predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali mora da su veoma dobre. Jer, zašto bi se, u smiraj dana, ispred pozorišnog ulaza, okupilo toliko finog sveta koji se ljupko osmehuje i uzbuđeno žamori. On, lično, nije nikada gledao nijednu od tih predstava, ali je poznate glumce i režisere viđao. I pozorišni prvaci prolaze kraj „njegove“ klupe, idu na probe. I oni deluju zamišljeno, možda u sebi ponavljaju tekst koji bi trebalo da izgovore, možda su zabrinuti za večernji nastup, da li će igrokaz uspeti, da li će na publiku ostaviti povoljan utisak. Pa je sasvim normalno da ga ni oni ne vide.
Prolazi svet. Prolaze dani. Meseci. On sedi na „svojoj“ klupi i kada kiša uporno drobi, i kada se skrama poledice na sve uhvati, i kada zbog sunca vazduh ustitra i provri. Sedi i gleda ljude, iako se ljudi ponašaju kao da on ne postoji. A ako ga neko kojim slučajem i uoči, namah okreće glavu kao da nema šta da se vidi. Što njemu ne smeta. U suprotnom, postideo bi se, jer i sam veoma dobro zna da izgleda „bože, sakloni“.
A onda se sve promenilo. S proleća, ove godine. Slučajno. Našao je neko kučence. Pseto je imalo ogrlicu. Biće da je bilo rasno. U svakom slučaju bilo je umiljato. Malo i živahno. Imalo je plemenit izgled, simpatičnu njuškicu, potkresan rep, sjajnu, belu dlaku, doduše po krajevima neraščešljanu i veoma prljavu. Sprva je očekivao da će se pojaviti histerična vlasnica ili nabusiti vlasnik. Ali, to se nije dogodilo. Da li je napušteno ili se izgubilo, to više nije bilo važno – on je našao kučence ili je kučence njega našlo. Sve što je imao od hrane delio je na ravne časti. Od onoga što ima: pola je za psića. I to prva polovina. Kučence ga je gledalo zahvalno.
Međutim, to nije bilo sve. I prolaznici su prestali da skreću pogled. Više niko ne bi minuo onako, tek tako. Svako bi makar odmerio psića, neko bi usporio, neko čak zastao… Pa se zbilo i da mu se jedan od tih, večito namrštenih, obratio:
– Što je lep!
Pa se zbilo i da ga je jedna gospođa, mada je delovala oholo, pitala:
– Jaoj, tako je sladak! A, kako se kuca zove?
– Đorđe Đorđević! – izgovorio je bez razmišljanja svoje ime i prezime, možda zato što se ranije nije dosetio da kučetu nadene kakvo uobičajeno pseće ime.
– Pa, to je za ljude… – ustuknula je gospođa.
Ali, kučence je opet izvelo nešto neodoljivo, mrdnulo je ušima, mahnulo onim skraćenim repom… Gospođa se osmehnula, i sutradan iznova prolazeći kraj „njegove“ klupe, pitala:
– Đorđe Đorđeviću, kako si?
Ne, nije se obratila njemu, gledala je u psa, ali je to bilo dovoljno da on odgovori:
– Dobro je, kako ste Vi?
– Dobro sam, dobro… Jaoj, kako si ti lepo vaspitan kerić! – odvratila je zadivljeno.
I tako su, vremenom, počeli da zastaju strogi službenici Narodne banke, uzdisani činovnici ministarstava, brižni nameštenici Vlade, zamišljeni glumci i režiseri Jugoslovenskog dramskog pozorišta, uzbuđeni gledaoci igrokaza… I svi su psiću zapamtili ime. Svi su mu tepali i iskazivali radost što ga iznova vide. A on je, uvek raspoložen za priču, odgovarao u ime kučeta. U ime Đorđa Đorđevića. Bez obzira na to što nikog i dalje nije zanimalo kako se on zove.
© Goran Petrović
