Srpska poezija imala je dva velika Branka – Radičevića u 19. veku i Miljkovića u 20. veku. Obojica su ostavila neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Dela oba pesnika ostala su svevremena.
Kada je sa devetnaest godina došao u Beograd na studije filozofije doneo je pregršt pesama, rešen da ih objavljuje. Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio profesor Dragan M. Jeremić, a koju su, pored njega, činili Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević,… Neosimbolisti su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.
Tri godine bez uspeha obilazi redakcije beogradskih časopisa, a onda Oskar Davičo pokreće časopis „Delo“ i u jednom od prvih brojeva objavljuje pesme Branka Miljkovića. Potom objavljuje zbirku pesama „Uzalud je budim“. Kritika ga, gotovo odmah, svrstava u sam vrh srpske i jugoslovenske poezije. Posle „Uzalud je budim“ slede zbirke „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem), „Poreklo nade“, „Vatra i ništa“, „Krv koja svetli“.
Bio je neobuzdane, jesenjinovske, boemske prirode i to ga je dovodilo do čestih skandala, ispada i tuča. Partijski funkcioneri popreko su gledali na mladog pesnika koji se nije ukalupljivao u sistem. Uticajni prijatelji poput Oskara Daviča, u jednom trenutku nisu bili dovoljni. Politički pritisak sa jedne, i ljubavni jadi sa druge strane, naterali su pesnika da pobegne u Zagreb, gde je dobio posao urednika literarne redakcije na radiju.
U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani „Kavkaz“, prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića, Branko i on su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon Brankove izjave u pijanom stanju:
„U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ― Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je na tren utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.“
Ubrzo nakon ovog događaja Branka Miljkovića nalaze obešenog o jedno maleno drvo na periferiji Zagreba. Niko od njegovih prijatelja, kao ni porodica ne veruju u verziju o samoubistvu. Pesnik Petar Pajić, Brankov prijatelj tvrdi da je nemoguće da malena vrba, grana debelih kao ljudska ruka, izdrži teško pesnikovo telo. Zagonetka smrti Branka Miljkovića ostala je nerazrešena do danas, kao ustalom, i smrti pesnika kojima se divio – Jesenjina i Majakovskog.