Na ulicama Donjecka, smrt i drama su poslednjih meseci postali gotovo normalna pojava. Razorene zgrade, razrovane ulice i automobili u plamenu samo su deo svakodnevnog prizora za stanovnike nekada mirnog i prosperitetnog grada na istoku Ukrajine.
Upravo to je bio povod zaposlenima u Donjeckom narodnom pozorištu da, u inat ratu, pokušaju na trenutak da utišaju zvuk minobacača i rafalne paljbe i stanovnicima svog grada – mahom deci – ponude kakvo-takvo utočište od sumorne i neizvesne svakodnevice.
Donjecko pozorište i opera nekada su prikazivali i po nekoliko predstava nedeljno, a sedište ste mogli da rezervišete ili obezbedite samo po sistemu „karta više“. Danas, međutim, gotovo svi u Donjecku imaju preča posla – bave se ratovanjem. Ali za nekoliko desetina gledalaca, mahom dece, koji su se proteklog vikenda okupili u zgradi gradskog teatra, bila je to prilika da nekoliko sati provedu bar prividno udaljeni od eksplozija, automobila u plamenu i srušenih kuća.
Donjecka opera počela je ponovo da radi na inicijativu nekolicine zaposlenih, u nadi da će da stanovnicima uništenog grada ponuditi neku vrstu utočišta. Glumci i osoblje to zovu jednostavno – beg u umetnost. Taj beg je, kažu oni, najvažniji za decu Donjecka, koja se svakodnevno susreću sa ratnim razaranjima i neizvesnošću.
„Pre svega, za nas ovo nije posao – ovo je pitanje direktne odgovornosti. Mi želimo da ljudima u čitavom ovom užasu ponudimo bar nešto čemu mogu da se nadaju, dozu normalnosti – male, svakodnevne životne radosti.“
Među nekoliko desetina posetilaca u sali donjeckog pozorišta ima najviše dece.
„Dok smo u pozorištu, bombe se ne čuju. I bar smo na trenutak srećni. Kad hodaš ulicama, vidiš koliko je sve razrušeno, i samo ti se plače.“
Jedan od roditelja prisutne dece, stojeći ispred pozorišta na razrovanom bulevaru, objasnio je za Sputnjik zbog čega se trudi da, kad god može, dovede dete u pozorište.
„Ovde najjasnije možete da vidite kako ljudi ovde zaista žive i zbog čega deca u stvari žele da dođu u pozorište. Ona dolaze ovamo jer žele da pobegnu od svega, i da bar na kratko zaborave šta ih okružuje. Mislim da im je u sali lakše – kada ste kod kuće, sve je drugačije. Bombe se jasno čuju. I čuju se neprestano. Mnogo je stresnije biti kod kuće, nego biti u pozorištu.“
Ovih dana, poluprazno gledalište potpuno se isprazni već u sumrak – previše je opasno biti u zgradi kada se borbe rasplamsaju. Ali među građanima Donjecka tinja nada da će stvari uskoro postati normalne. „Znamo da će ovo da potraje“, kažu oni „i ovo je jedini način da se malo razveselimo i malo popravimo raspoloženje. Ako uživate u kulturi, srećete se s drugim ljudima i delite interesovanja, ne očajavajte. Dakle, dobro ste. A to je, u ovakvoj situaciji, od veoma velike pomoći.“
