Na jednoj strani klatna su komentatori poput Bernara Anri-Levija, za koga je Rusija varvarska država kojom vladaju Kozaci, koja liči na neku tamo semi-mongolsku tvorevinu kojom upravljaju naslednici KGB-a koji kuju mračne zavere u službi neurotičnih careva koji gacaju u zaleđenim vodama egoističnih računica (kolumna u nedeljniku Poen od 27. februara 2014).
Izolovani, odvojeni od svoje epohe, ove autokrate polako povlače pione na velikoj šahovskoj tabli od slonovače umesto da čitaju «Ekonomist». S vremena na vreme potope koju nuklearnu podmornicu jer im pričinjava zadovoljstvo da zagađuju Barencovo more, dok čekaju ishod ilegalnog referenduma koji su izazvali u svom «bliskom susedstvu» sa namerom da obnove Sovjetski savez.
Na ovu rusofobiju koja se provlači kroz medijske komentare ukazuje Olivije Zajec u specijalnom broju lista «Mond diplomatik» (izdanje za decembar i januar) posvećenom povratku Rusije na svetsku scenu.
Ova pojednostavljena predstava je najčešće ona koju o ruskoj politici ima prosečni čitalac novina na Zapadu. Ona se oslanja, ukazuje Zajec, na analize koje naglašavaju totalitarne i «lažne» porive ruske kulture, kao i na navodni kontinuitet Jozefa Staljina i Vladimira Putina, što je jedna od tema francuskih uvodničara i američkih neokonzervativnih tink-tenkova.
Antiruska opsesija potiče od ozbiljnog nedostatka analize, primećuje francuski istraživač.
Umesto da uzimaju u obzir suprotstavljena mišljenja kada se bave krizom u Ukrajini, zapadni mediji se upuštaju u psihološke analize ruskog predsednika. U zapadnoj medijskoj dramaturgiji postoje samo tirani i mučenici, konstatuje Elen Rišar u uvodnom tekstu koji govori o klišeima o Rusiji. O Putinu se govori kao o čoveku koji «krije svoju pravu prirodu iza niza maski». Komentariše se medijatizovana muškost «bivšeg agenta KGB-a», «vrhunskog mužjaka» i «moskovskog Ramboa» (citati iz «Liberasiona» i «Monda»). Autorka teksta smatra da je neophodno promeniti fokus kako bi se stvorila kompletna slika Rusije.
Za jedne je Putin autokrata koji guši politički život u svojoj zemlji. Na svetskoj sceni predstavlja oslabljenu silu koja želi da izbriše poniženje iz 90-ih kada se raspao sovjetski blok, kada je Rusija pala pod starateljstvo Zapada i kada su je opljačkali tajkuni. Oni, međutim, ocenjuju da je na diplomatskom planu snaženje Moskve donelo korisnu protivtežu u unipolarnom svetu, za koji Putin kaže da je « poguban za sve koji se nalaze unutar tog sistema, kao i za samog vođu, koji će se srušiti iznutra». Ruski predsednik sa pravom ukazuje, piše Rišar, na američke intervencije na Kosovu 1999. i u Iraku 2003. godine van mandata Ujedinjenih nacija, i što podseća da je «povelja UN jedini mehanizam za donošenje odluka o primeni sile kao poslednjeg izlaza» i da «unilateralne akcije, često nelegalne, nisu rešile nijedan problem». Ona, međutim, ocenjuje da ove mudre ocene nisu imale mnogo uticaja kada je reč o tome da Rusija pošalje svoju vojsku da brani ono što smatra svojim vitalnim interesima u Gruziji i Ukrajini.
Za Žaka Leveka, profesora političkih nauka i prava sa univerziteta u Montrealu, povratak Krima u proleće 2014. godine u klimi tenzija sa Zapadom označava zaokret u strategiji koju ruska diplomatija sprovodi od 2008. godine. Na međunarodnoj sceni je zabeležila brojne uspehe, od pregovora sa Iranom i posredovanja u sirijskoj krizi zbog čega je 2013. godine izbegnuto bombardovanje ove zemlje, do dodeljivanja političkog azila Edvardu Snoudenu, čime je pokazala da je jedina u stanju da se suprotstavi pritiscima Vašingtona.
Levek smatra da Rusija traži novu ravnotežu svetskog poretka koja će joj omogućiti da ponovo uspostavi veze sa Sjedinjenim državama i evro-atlantskim svetom na novim osnovama. Za autora knjige «Povratak Rusije» kucnuo je čas za veliku ravnotežu za kojom traga Kremlj.
