Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da bi voleo da se kandiduje za drugi mandat, kako ističe, zbog Srbije i zbog ljudi koje je okupio oko ideje koja još nije ostvarena do kraja. U ekskluzivnoj intervjuu za Sputnjik predsednik Nikolić takođe navodi da očekuje da će o platforma za Kosovo I Metohiju biti doneta kad se premijer Aleksandar Vučić vrati sa sledeće runde briselskih pregovora 9-10. februara. Predsednik je ipak prvo prokomentarisao upravo izrečenu presudu Međunarodnog suda pravde o uzajamnim tužbama Srbije i Hrvatske.
Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je presudu kojom odbacuje tužbe Hrvatske i Srbije za genocid. Koliko smo uspeli da saznamo, srpski pravnici su zadovoljni. Međutim, iz Hrvatske se čuju reči nezadovoljstva, oni su, očigledno očekivli nešto drugoočekivali nešto sasvim drugo.Zamolili smo predsednika Srbije Tomislava Nikolića da prokomentariše odluku Suda pravde.
Predsednik Republike Srpske Dodik, predsednik Vlade Srbije Vučić i ja smo zajedno posmatrali izricanje i komentarisali. Dakle, Postoje tu dva pristupa. Jedan je da Srbija priznaje Međunarodni sud pravde, da se povinuje njegovim odlukama, ma kakve da su, i da će u tom smislu tu odluku, presudu, kakva je da je i kako god da je prihvaćena u javnosti, poštovati do kraja.
Drugi bitan element je da je Srbija predlagala Hrvatskoj da povučemo međusobne tužbe, pošto smo mogli da pretpostavimo da Međunarodni sud pravde sigurno neće biti na strani Srbije, koja je, po mom mišljenju, bila u pravu u ovom slučaju, ali da će svakako pokušati da niveliše sve to što se dešavalo, možda i u pokušaju da se smire strasti i da dve države počnu da žive mnogo bolje nego do sada, da nastave tu svoju mirnu komunikaciju.
Srbija je iznela dovoljno argumenata, možda Sud nije cenio, možda nije ni Srbija bila previše uporna, posebno u dokazivanju veličine genocida u Medačkom Džepu, odakle su proterani svi stanovnici, sva stoka, sve životinje, gde su zatrovani bunari, gde je potpuno očigledna namera da se izvrši genocid. Iskustva iz Prvog i Drugog svetskog rata govore očigledno da je Hrvatima uvek smetao broj Srba koji žive u Hrvatskoj i da su to, posebno tu nacionalnu strukturu poremetili za vreme Drugog svetskog rata i NDH države, iz koje je u stvari nastala i prva hrvatska država, po nama apsolutno nepriznata, i bez prava da se na nju poziva, pošto je to bila Hitlerova tvorevina.
S druge strane, Hrvatska je bila uporna u pokušajima da dokaže kako je Srbija izvršila genocid na teritoriji bivše SFRJ, iako je potpuno jasno i evidentno da su se, od momenta kada je Hrvatska proglasila nezavisnost i kada su tu nezavisnost priznali najpre Vatikan, a onda i druge zapadne zemlje, da je jednostavno vojska Jugoslavije napustila teritoriju i Hrvatske i Republike Srpske Krajine, zato što nismo želeli da se konfrontiramo sa Međunarodnom zajednicom, i da u stvari tek posle toga počinjeni ti stravični zločini, jedan od njih je bila „Oluja“, za koju sam danas gledao ministra pravde Hrvatske da tvrdi da je to bila vojna akcija koja je imala za cilj da uspostavi suverenitet na celoj teritoriji Hrvatske, i da je ona sprovedena – ne objašnjavajući kako je sprovedena zločinom u kome su svi redom ubijani i proterivani kako bi Hrvatska ostvarila svoj suverenitet…
Ipak, prvi put se u jednoj presudi pominje, iako se ne kaže da je „Oluja“ bila genocid, kaže se da Srbi nisu pobegli ili otišli dobrovoljno, nego je to bila posledica vojne akcije. Mislim da je to ipak neka mala pobeda.
Srbija ima nove teške zadatke, zaista treba da raskrstimo sa prošlošću. Komesar Han je ponovo rekao da je priznavanje Kosova uslov za ulazak u EU. Da li Vi to doživljavate kao novo uslovljavanje i da li je to zapravo nastavak onoga što Vam je već ranije rekao, a posle rekao da se niste dobro razumeli.
Pa mi imamo novi sastav Evropske komisije koji je drastično promenio ponašanje Evropske komisije prema Srbiji i čini mi se ogoljeno počeo da postavlja uslove o kojima prethodni sastav Evropske komisije nije govorio javno, koje nikada nije pomenuo, a možda su o tome razmišljali u Evropskoj komisiji, pošto oni imaju valjda nekakav kontinuitet u politici.
Dakle, radi se o dva veoma bitna pitanja za Srbiju. Jedno pitanje je rešavanje granice sa Kosovom pre ulaska u EU i potpisivanje međusobno obavezujućeg ugovora između Prištine i Beograda – to bi valjda trebalo da znači međudržavnog ugovora, kojim bi se regulisali odnosi. I to je uslov za ulazak u EU. Komesar Han je, verovatno i drugima, ali meni rekao da mi sada još uvek možemo da se ponašamo u spoljnoj politici suvereno, da gledamo nekakve svoje interese, ali da članstvo u EU podrazumeva zajedničku spoljnu …
Ja sam malo napadnut u javnosti da je to nešto što nigde nije rečeno, nigde nije ponovljeno, iako sam ja na konferenciji za štampu posle sastanka sa Hanom, na konferenciji kojoj je i on prisustvovao i imao prevod neprekidno u slušalicama, rekao da je komesar Han to izjavio, i on tada nije imao nikakvu primedbu, nije rekao da to nije rekao. Međutim sada je očigledno da to nije prestalo i da je to Han počeo da ponavlja svuda, a to je, znači, pošto on ne vodi svoju politiku, čak i da je država ne bi imao pravo u Evropskoj uniji da vodi svoju sopstvenu politiku, stav EU i da nas čekaju veliki problemi. Zbog toga sam insistirao da te probleme rešavamo odmah, a ne da odlažemo.
To što Han kaže to je samo, kako Vi rekoste, ogoljeno jasno i stavljeno znanja šta se od nas očekuje. Međutim, imamo jednu drugu formulaciju koja zvuči benignije – normalizacija odnosa sa Kosovom. Očigledno da se ona potpuno različito tumači, pa bih ja volela da čujem šta za Vas znači normalizacija odnosa.
Pa to je stvar tumačenja, znate. Kad sednemo da razgovaramo sa predstavnicima Prištine, mi kažemo da razgovaramo sa predstavnicima suštinske autonomije u okviru Srbije, a oni kažu da su došli u ime svoje nezavisne suverene države. Treći, ili medijator je Evropska unija, u kojoj su sve velike države-članice priznale nezavisnost Kosova i Metohije, i to je uvek opterećujuće.
Za nas je normalizacija odnosa da omogućimo bolji život svim građanima Kosova i Metohije, posebno Srbima i posebno u krajevima gde više Srbija nema nikakvu nadležnost niti ikakvo prisustvo. Za nas je normalizacija odnosa da ispunimo Briselski sporazum sa kojim smo se saglasili, ali da ga ispunimo i jedni i drugi. Za Prištinu i, pretpostavljam, za velike članice EU, normalizacija odnosa je normalizacija između dve države, što Srbija nikad neće da prihvati. Ja vam sada kažem ono što govorim građanima Srbije i svima koji u Beograd dođu, sa Istoka, Zapada, Severa i Juga – Srbija nikada neće priznati nezavisnos t Kosova i Metohije. A bez srpskog priznanja, to je invalidno, to je veštačka tvorevina, to nikad neće moći da funkcioniše kako treba. Naravno, veliki i posebno svetski moćnici će omogućavati da predstavnici Prištine, da predstavnici tzv. države Kosovo budu sve više zastupljeni i u političkim organizacijama i u drugim vrstama organizacija, pa i u sportu (vidim da će učestvovati i na Olimpijadi). Ali sve to bez priznanja Ujedinjenih nacija, bez glasanja potom u Generalnoj skupštini, sve je to nešto se na papiru i u dogledno vreme, a to ne računam samo svoj život već i život današnje dece, neće naći. U Srbijise neće naći onaj ko bi potpisao saglasnost sa nezavisnošću Kosova i Metohije.
S tim u vezi, Vi ste najavili platformu u rešavanju problema Kosova. Rekli ste da bi to trebalo da bude predlog za konačno rešenje.
Ja mislim da Srbija konačno mora da opredeli svoje krajnje i trajno rešenje koje zamišlja u vezi Kosova i Metohije. Zato što nam stalno nameću pregovore po sve novim i novim tačkama, i sve mi se čini da, ukoliko krenemo dalje od Briselskog sporazuma, mi u stvari prećutno počinjemo da učestvujemo, ili da saučestvujemo, u uspostavljanju nezavisnosti Kosova i Metohije.
To što je mogla država da poveri Kosovu i Metohiji, to je Srbija poverila, i tu je kraj. Sve posle toga, sve ingerencije posle toga, sve nadležnosti, naoko sitne, kao što je poštanski broj Kosova i Metohije, to je u stvari uspostavljanje nezavisnost. A za sve to vreme, Priština ne formira zajednicu srpskih opština, i tvrdi da to po zakonima Prištine nije moguće, kao da je po našim zakonima i po našem Ustavu moguće da i ovo ovoliko opredelimo ovoliko nadležnosti za Kosovo i Metohiju. Dakle, ja mislim da će ta platforma biti doneta kad se vrati predsednik Vlade Aleksandar Vučić iz Brisela 9-10, onda će biti na našem dnevnom redu…
Ne, mi smo razgovarali, i ja sam neki kroki pripremio, ali nismo razgovarali da potpuno uđemo u proceduru koja podrazumeva završetak uz, naravno, potpunu saglasnost nas dvojice, predlog Vladi, pošto ja nemam pravo da predlažem Narodnoj skupštini ništa osim izmena Ustava, predlog Vladi da Vlada dostavi na usvajanje Narodnoj skupštini rezoluciju kojom bi se to konačno rešilo. Ja mislim da neće biti mnogo saglasnosti na Zapadu oko te moje platforme, pošto ona ne predviđa nezavisnost Kosova i Metohije, a njih ništa ne zadovoljava osim nezavisnosti, ali je meni mnogo važnije da mi budemo jedinstveni, čvrsti, snažni. Da imamo i nalog i odobrenje Narodne skupštine, znači predstavnika naroda, oko toga kako ćemo da se ponašamo i koliko daleko možemo da idemo. Ja sam i prvu platformu, na osnovu koje je došlo do Briselskog sporazuma, predložio Vladi. Jednu koju je Vlada rekla da ne može da sprovede, bila je previše oštra i nije odgovarala, kažu, mogućnostima Vlade u pregovorima. Zatim drugu, sa kojom se Vlada složila. Isto tako, sada ću da dostavim Vladi predlog platformu za novu rezoluciju, i mislim da će biti usvojena, pošto mi očigledno svi znamo šta na Kosovu i Metohiji može da se uradi, i šta na Kosovu i Metohiji smemo da uradimo.
Ali upravo je to ono što mene zanima. Vi ste rekli u startu rekli da ne očekujete podršku Zapada, rekli ste svojevremeno da, kada bismo mi sutra priznali Kosovo, odmah bi nas primili u EU. I mi ćemo, znači, napraviti platformu. Zapad nas neće podržati, Albanci nas apsolutno neće u tom slučaju prihvatiti, a u međuvremenu Obama njima daje podršku da formira oružane snage i tako u beskraj.
E to sa oružanim snagama, to je drastično kršenje rezolucije 1244, pošto smo mi poverili Ujedinjenim nacijama tu teritoriju. Ne Albancima na upravljanje, nego Ujedinjenim nacijama. Potom je svaki visoki predstavnik, počevši od Kušnera, koji je posle bio i ministar spoljnih poslova Francuske, radio na tome da se pogazi rezolucija 1244, da se osnaži želja Albanaca da to bude nezavisna država. Međutim, to sa vojskom, to je potpuno jasno, i postavlja se pitanje – a šta će Albancima vojska, posebno vojska koja već sada ima nekakav sporazum sa vojskom Albanije o zajedničkom delovanju? I protiv koga? Ko će to da napadne Kosovo? Da li zaista misle da bi Srbija rizikovala ponovo NATO bombe po glavi, napadajući na svoju teritoriju, na Kosovo i Metohiju? Ili se možda pripremaju za borbu protiv terorizma? Pa onda nek sarađuju sa nama, vidim da se ponašaju kao neki drugi prema Rusiji, pa neće da sarađuju sa Rusijom u borbi protiv terorizma. Dakle, to je veoma ozbiljan problem, vojska je jedna od oznaka suvereniteta i nezavisnosti, to će dodatno komplikovati naše odnose, pošto niko u Srbiji ne može s tim da se složi. Ali, postavlja se pitanje – ako se formira ta vojska, hoće li sever KiM imati svoju vojsku, sa procentualnim učešćem u vojsci i sa komandantom Srbinom i sa procentualnim učešćem Srba. Da li će to u stvari biti dve vojske?
Oni će formirati dve vojske?
Pa oni time formiraju dve vojske, znate. Tako smo rešili pitanje policije. Tada niko nije pominjao vojsku, rešavali bismo i pitanje vojske. Znači, policija je… Na severu Kosova i Metohije, njen sastav odgovara sastavu stanovništva, i komandant je Srbin. Zašto bi vojska bila drugačije rešena? A šta bi to značilo Prištini, da ima potpuno nezavisnu vojsku?
Dakle, oni će ići svojim putem jer imaju podršku SAD, a mi ćemo imati platformu koju neće niko podržati?
Da, to je možda tačno, s tim što sam u svim razgovorima sa predsednikom Rusije i u predlozima sa kojih on već sada može da nasluti kako će da izgleda ta platforma, dobio uveravanja da će Rusija da podrži svaki stav Srbije, i ne želi da se meša u unutrašnje odnose Srbije – ako Srbija nikada ne prizna nezavisnost Kosova i Metohije, Rusija to nikad neće da učini. Dakle, Rusija će biti na našoj strani.
Mislite li da ćemo mi dugo moći da budemo na strani Rusije, kao što smo u ovom trenutku kad su sankcije u pitanju? S obzirom na pritiske, s obzirom na sve ono što se dešava i s obzirom na izabrani put – mi smo izabrali, kaže se.
Znate šta, mi drugi put nemamo. Mi drugo rešenje nemamo. Mi ne možemo da prodamo veru za večeru. Mi ne možemo da odnose sa Ruskom Federacijom upropastimo time što bismo poslušali tuđe naloge. Zato što ja nikako ne mogu da prihvatim da članstvom u nekoj organizaciji izgubite sebe. Oni kažu, sposobnost vođenja samostalne spoljne politike, ma nije to samo samostalna spoljna politika, to je i ekonomska i sve drugo. Ja ne mogu da shvatim države-članice EU, neke od njih su velike, koje su bile protiv izgradnje „Južnog toka“, samo zato što je tako odlučio u Briselu neko kome taj „Južni tok“ nije ni potreban.
Koji ima „Severni tok“ koji ga snabdeva.
Koji je dobio „Severni tok“, pa je čak insistirao da dođe još jedna truba, još jedna cev „Severnog toka“, da bi bio potpuno siguran. Zašto bi, recimo… Zašto ćute Francuska, Italija, Austrija, Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Bugarska, članice EU, šta dobijaju kao kompenzaciju? Ili šta bi Srbija dobila kao kompenzaciju za izgubljeni novac za uvođenje sankcija Rusiji, a kompenzaciju za izgubljeni obraz ne bismo dobili nikada. Niti možemo sebi da kažemo, gledajući se u ogledalo, gledajući svojoj deci u oči ili svojim roditeljima da kažemo – pa, ima naknade i za to, kad izdaš prijatelja ili kad izdaš nekoga ko te nikad u životu bar nije napao, ako nije uspeo da te odbrani. Dakle, mi moramo ovako, mi hoćemo ovako. Bili bismo protiv svog naroda kad bismo doneli drugačiju odluku. A ako narod nekada promeni svoj stav, a ja ga evo kroz tri generacije… Tri generacije koje ja pamtim u Nikolićima, ja drugačiji stav nisam čuo, niti su moja deci i moji unuci od mene mogli da čuju drugačiji stav. Dakle, to se s kolena na koleno prenosi kroz Srbiju. Uostalom, jedan kuriozitet – ja sam jednu grafiku dobio od predsednika Putina na poklon, na kojoj je bitka na Babinoj Glavi kod Niša, u julu 1876. godine, u kojoj se Srbi bore protiv Turaka, komanduje general Černjajev, i Rusija je tu bitku uvrstila u rusko-turski rat koji se tada vodio. Dakle, mi smo to vezali jedanput, i to da se razveže ne može.
To je tragedija, to što se dešava u Ukrajini. Mislim da niko nije srećan zbog toga što se to dešava, bilo na kojoj strani da je. To je država kojoj je trebalo omogućiti da živi i radi, da bira sama svoje rukovodstvo. Ne upuštati se u ovako komplikovanu situaciju, koja veoma liči na raspad Jugoslavije, i svako ko je posegao za tim trebalo je da pogleda prvo scene iz ratova koje smo mi vodili da bi shvatio da to ne vodi ničemu i da uvek postoji drugačije rešenje, rešenje do koga može da se dođe razgovorom.
Mi smo mnogo ranije aplicirali da kopredsedavamo sa Švajcarskom, i dobili tu čast i obavezu, i desilo se da su nam sada tri prijatelja u nekakvom sukobu – Evropska unija, Ukrajina, Rusija, i da mi tu nećemo da biramo ko nam je veći, ko nam je manji prijatelj, niti ko nam je, ne daj bože, neprijatelj.
A možemo li da ih pomirimo, pošto su nam svi prijatelji?
Mi bismo mogli, ako nam to dozvole, s obzirom na to da smo mali. Hoće li neko dozvoliti da ga jedna mala država, jedan narod koji je proživeo svašta, i zato veoma iskusan, hoće li dozvoliti da ga privede „poznaniju prava“, što bi rekli, i da se konačno taj problem reši. Ali, i ako nam to ne dozvole, i ako se taj problem ne reši, mislim da niko neće biti nezadovoljan predsedavanjem Srbije i ponašanjem Srbije.
Ja sam pročitala u nemačkoj štampi, mislim da je to bio „Špigl“, da je situacija danas gora u svetu nego u vreme Kubanske krize. Po nekim kriterijumima, situacija je daleko gora. Kako Vi ocenjujete današnju situaciju, i konflikt između Rusije i Amerike?
To je konstatacija. Međutim, „Špigl“ bi trebalo da napravi analizu, da se bavi uzrocima. Šta se to sve dešavalo? Uostalom, zašto je i Kubanska kriza nastala? A šta se to sve dešavalo posle toga da svet izgleda zaista lošije, iako je srušen Berlinski zid, pa tobož uspostavljeni idealni odnosi između Istoka i Zapada. Do pre dve godine vi niste mogli da čujete, posebno u Nemačkoj, ružnu reč o Rusima, jer se računalo da će konačno ekonomski odnosi uspostaviti mir i saradnju u svetu. Ko je provocirao da ovoliko požara rata, građanskog rata, terorizma, plamti širom sveta? Ko je donosio svetsku pravdu po svojim aršinima, ne obazirući se ni na međunarodno pravo, ni na odluke Ujedinjenih nacija? Ko se nije ustručavao da bombarduje Srbiju, iako nije imao nikakvu pobudu, nijedan dokument kojim bi to makar moglo da bude, opravdano… Evo, kao i ova presuda Međunarodnog suda pravde – nisam zadovoljan, ali moram da je poštujem. Sigurno ne bih bio zadovoljan bilo kojom odlukom koja bi bila negativna po Srbiju, ali bih morao da ćutim, ako je donesu Ujedinjene nacije. Dakle, ko je izazvao terorizam da bukti, posebno u arapskom svetu, celoj Africi? Ko je naoružavao, ko je prodavao oružje…
Mnogo je onih koji smatraju da smo u stvari u ratu, zovemo ga „Hladni rat“, ali on je, u stvari, pravi.
Nažalost, mnoge države su, ili međusobno ili u okviru granica, u ratu, ili je takva vrsta rata da ima i trećeg učesnika, a to bi bile nekakve međunarodne snage, koje pomažu jednoj strani. Ali je očigledno – gde god se pojavi terorizam, ne sme niko u svetu da ga podrži. Kakva god da je država, kakve god odnose da imate sa njom, ta država mora da bude podržana i pomognuta, da se protiv terorizma izbori. Zato što ne može više da se se opravda bilo kakva akcija time – da je u Iraku postojalo oružje da se uništi ceo svet…
Koje nije postojalo.
Tako je bilo u Libiji, tako je bilo u Siriji… Oružje koje nije postojalo, niti će ikada da postoji. Čak i ako postoji, to su mogli da proizvedu samo mnogo bolje opremljene laboratorije nego što su ih imali ljudi u Iraku. Dakle, situacija je veoma ozbiljna, upućuje na razum, razum posebno onih koji vode države. Oni treba da zaborave svoju ličnu sujetu, da zaborave na interese samo svoje zemlje, ovde su u pitanju opšti ljudski interesi. Ovde može ponovo da se slomi čovečanstvo. Ko ne zna, a mnogi od nas ne znamo, kako izgledaju Prvi i Drugi svetski rat, neka pogleda autentične snimke iz tog vremena i, nažalost, ako ništa drugo neće da gleda, neka gleda istoriju SFR Jugoslavije, Savezne Republike Jugoslavije, mnogo toga će mu biti jasnije, i mnogo će mudrije da odlučuje o životu nego do sada.
Ja bih malo da prokomentarišemo situaciju u Evropi trenutno. Pobedom Ciprasovom desilo se da je jedan strani državnik dobio veliku podršku u mnogim zemljama Evrope. Naš premijer je rekao da Cipras u Srbiji ima veću popularnost nego on. Šta se to, zapravo, dešava? Da li je to zaista politika „lako ćemo“, želja naroda da živi tako, ili je to možda već dosadila politika stezanja kaiša i uslovljavanja načina života sa zapadne strane?
Pa tu ima svega. Ako Aleksandar Vučić kaže da je neko popularniji od njega u Srbiji, tu verovatno misli na populističku popularnost. Vučić je izuzetno popularan, ali bi verovatno bio još popularniji kada bi govorio ono što govore ljudi koji su danas izabrani u Grčkoj da je vode. Ja mislim da sam se dva puta sreo sa sadašnjim predsednikom Vlade Grčke, i ja sam tu njegovu retoriku već tada uočio, ali sad treba to sve ostvariti. I to je izazov.
U Evropi postoji nekoliko tendencija. Jedna od njih je narastanje nacionalizma, ekstremnog nacionalizma, pa rekao bih čak i rasizma u pojedinim državama. S druge strane, narastajuće nezadovoljstvo širokih slojeva kojima je omogućeno da normalno žive, ali koji su nezadovoljni time kako drugi žive, kako pojedinci u svemu tome žive. Znate, ako radite u banci za 2000 evra, i potrošite 1600-1700 evra za osnovne potrebe, a za to vreme neko od vaših rukovodilaca ima bonuse od 50 ili 100 000 evra, onda sigurno da ste nezadovoljni. To se prvo odrazilo u Grčkoj, jer je najviše izložena merama štednje. I narod pokušava da pronađe bolje rešenje. Zna da će uvek lako moći da se vrati na odricanje.Taj široki osmeh i ta priča o tome da više ne mora da se odriče a da će živeti dobro – to naravno da može da privuče. Ja bih rekao da neće biti ostvarivo, ali ako bi to bilo ostvarivo, onda bi se srušio čitav ekonomski koncept na kome se današnji svet zasniva, ali ne znam, ne nalazim kako bi to mogli svi da živimo, da niko nikom ne vrati nikakav dug, a da se obavežemo, od sada vraćamo dugove, pošto je to osnovna komunikacija među ljudima i državama da ono što uzmeš na zajam da moraš da vratiš. Dakle, ako je retorika bila samo zbog pobede, to će brzo da se pokaže. A ako donese nekakve krupne odluke, mislim da će se naći na udaru Evropske unije, u čijem je članstvu, i da će posle toga sve ići drugačije. Evropska unija ne sme sebi da dozvoli da njena članica potpuno odstupi… Jer, posle ekonomske politike, sledeća je spoljna politika. Sigurno da Cipras neće slediti potpuno politiku onih kojima kaže – e, sad polako, i ovo što ste nas do sada pritezali, mučili, lišavali nas svega, to više nećemo da poštujemo.
Nezadovoljstvo u Evropskim državama je veliko, ekonomisti nikako da predlože zadovoljavajuće rešenje…
Meni je, zaista, jako zanimljivo, i ja izuzetno volim Grčku i potpuno sam posvećen tome da Grčka uspe. I zaista joj želim da uspe.
Vi ste rekli da su to malo i političke priče, možda su zaista odluke koje će on uspeti da sprovede, ali recimo njegova prva odluka je bila da obustavi prodaju strateški važnih privrednih resursa. Mi sad prodajemo, pripremamo prodaju Telekoma, a moguće da ćemo i Elektrodistribuciju prodati. Vi ste neka bili protiv toga, čak ste i podnosili tužbe…
Imao sam veoma jasan razlog, verovatno da ga i Cipras navodi. Dakle, ako prodate jedan svoj resurs, neobnovljiv, koji više ne možete da ustanovite, gde ide novac? Ja sam bio protiv u vreme kada je sve što smo imali prodavano, a novac išao u budžet, da se namire povećane penzije, povećana primanja korisnika budžeta, i da se ne stvara novi proizvod. Ja sam takođe izrazio i nezadovoljstvo, odnosno neslaganje, sa nastavkom politike da gradimo isključivo puteve i železnice, a da smo potpuno zapostavili investiciju u privredu, u fabrike. Tim pre što imamo otvoreno tržište ka Ruskoj Federaciji, u kome nemamo carinske dažbine i svako ko ima novca vrlo rado će doći da proizvede i da proda nešto što je 20% jeftinije nego u zemlji i sa količinom koja nije ograničena. Dakle ako mi hoćemo da… Ako pokaže jasno gde će uložiti taj novac, i ako to bude ulaganje u nov proizvod, ja ću biti potpuno za to. Ako to bude ulaganje da mi vraćamo nekakve dugove, ili da povećamo plate, ili isplaćujemo plate u administraciji, ja ne mogu sa time da se složim. Tako da sve zavisi od toga šta vi u stvari postižete prodajom. Ako seljak proda najbolju njivu, pa kupi automobil da se vozi, to je loša prodaja. Ali ako kupi traktor, pa mu taj traktor zaradi automobil, ili zaradi novac da otkupi tu njivu koju je prodao – onda je to dobra prodaja. Kad nema kapitala, vi razmišljate o imovini koju imate, i to je potpuno opravdano. Samo, pitanje je gde novac uložimo.
Kad ste rekli da ćete podržati Vladu, ukoliko bude tako kako ste rekli, ja moram da Vam postavim jedno, već pomalo dežurno pitanje, ali ne mogu da preskočim – stalno se govori o sukobu predsednik-premijer, stalno se govori o podeli stranke, Vi ste stranku, koju ste osnovali i kojom ste pobedili na izborima, prepustili premijeru, i sad se kaže da postoje «Tomina i Vučićeva» Napredna stranka.
Pa to je… To su priče onih koji ne žele dobro ni Srpskoj naprednoj stranci, ni srpskoj Vladi, pa ni predsedniku, ja sam već tema i meta skoro svih tabloida i bezmalo svih medija (čast izuzecima), koji ruše ugled institucije predsednika Republike, a i mene lično, u pokušajima da destabilizuju taj odnos i tu harmoniju koja postoji između Aleksandra Vučića i mene. Dakle, ja se nisam ni sekundu dvoumio da podneem ostavku, ne samo z obećanja da ću prepustiti stranku, nego i zbog mog shvatanje funkcije predsednika Republike. Svojevremeno sam kritikovao i Miloševića i Tadića zato što su bili predsednici stranaka, a ne predsednici svih građana. Ja čak i ne idem u Srpsku naprednu stranku, da ne bi rekli da sam ja to fingirao nešto, pa tobož podneo ostavku. Ne, ja sam predložio Aleksandra Vučića za v.d. predsednika, potom je Stranka imala svoje izbore, izabrala Aleksandra Vučića, i on potpuno legitimno sada vodi Srpsku naprednu stranku. A to kako je vodi, to je na članovima stranke, a ne na meni, koji čak uopšte nisam aktivan član stranke. Ja sam uvek kritikovao one koji imaju primedbe na rad stranke, a nikada nisu otišli da pomognu da stranka bolje radi. Naravno, u izborima se uvek trudim da pokažem da su moje simpatije na strani Srpske napredne stranke, da su mi svi građani jednaki, ali da mi nisu podjednake sve stranke, da najviše volim i jedino volim Srpsku naprednu stranku. E sad, to smeta, naravno.
Aleksandar Vučić je rizikovao da povuče teške poteze, da vrši reforme koje donose lošiji život privremeno, u kratkom nastupajućem periodu od godinu ili dve dana. To može da naiđe na velike kritike. Oni koji se ne usuđuju da ga kritikuju, oni pokušavaju da pokažu kako to ja radim – kako ja cepam stranku, kako ja… Pa ja se ne čujem sa članovima stranke uopšte! Moj sin je predsednik izvršnog odbora, i još nismo razgovarali o tome šta se dešava u stranci. To su zreli ljudi.
A da li Vam ponekad intimno bude malo žao što ta stranka Vas ne zaštiti. Kažete da ste meta raznih medija. Ja nisam videla da je neko rekao da treba zaštititi predsednika od takvih napada u ime Stranke.
Nisam ja izrazio toliko žaljenje zbog toga što Stranka ne uzima u zaštitu funkciju predsednika Rpublike, zato ja što mislim da postoje odgovorni ljudi u Srbiji koji treba o tome da razmišljaju. Ta stranačka zaštita bi bila zaštita kao da sam i dalje član stranke. Mada sam ja bio kandidat Srpske napredne stranke. Ali, ima mnogo ljudi koji ćute, ili koji se meni obrate pa mi kažu – ovo je nepristojno, ovo nikad nije viđeno u svetu, ovo ima jedan jasan cilj, da diskredituje funkciju predsednika. I kad zapitam, zašto ne izlazite u javnost, oni kažu – e pa sad, to je pitanje smem li ja da rizikujem da doživim takve povrede kakve Vi, gospodine Nikoliću, doživljavate, na koje ste navikli. Kao da neko može da se navikne na to da mu bude ugrožena ne samo karijera, nego i porodica, svi u porodici. Dakle, ako ne činim ništa – onda kažu da sam engleska kraljica. A ako vučem poteze, onda u svakom potezu nađu šta bi mogli da kritikuju.
Dakle, ne postoji to što će predsednik Republike da uradi, a da ne naiđe na osudu, koja se odmah, munjevito, prenosi u svim medijima, tobož kao, bezmalo kao opšta istina. Ali to je moj usud, ja taj krst nosim. Postavlja se pitanje jesam li spreman da ga nosim jednom ili dvaput? Ja bih, i zbog Srbije i zbog ljudi koje sam ovde okupio i zbog ideje koju još nismo ostvarili do kraja, ja bih da to traje toliko koliko Ustav predviđa. S druge strane…
Izvinite, ako ne grešim, prvi put kažete da biste koliko Ustav predviđa – to su dva mandata?
Pričam šta bih voleo.
Ali s druge strane… S druge strane, moja želja je da ovo malo lepih godina provedem u miru, da sačuvam zdravlje, i da se malo posvetim petoro unučadi koje vrlo retko viđam, me nekako navode na to da kažem „Doviđenja, i da se više nikad ne vidimo“. Videćemo šta… Ima još dosta vremena i ako Srbija uđe u mirne vode i ako joj zaista ne bude potreban neko ko ima tako dobro izgrađene odnose sa državama od kojih zavisimo, i ako se pojavi neko ko to želi da nastavi, i da ne prekida uopšte kontinuitet prijateljstva, drage volje ću mu pomoći.
