Strog, surov i odlučan, bio je u stanju da uništi sve stereotipe, a pritom je imao sreće u borbama. Tako su Vasilija Čujkova okarakterisali njegovi savremenici. Rođen je 31. januara 1900. godine. Sa 18 godina je stupio u Crvenu armiju. Posle građanskog rata služio je na Dalekom istoku i u Kini – bio je vojni ataše pri glavnom komandantu kineske vojske Čang Kaj Šeku.
U proleće 1942. godine Čujkov je povučen iz Pekinga i poslat na front – u samo žarište rata – kod Staljingrada… Na čelu 64, a zatim 62. armije učestvovao je u odbrambenim bitkama na Volgi. Dobio je nalog da odbrani grad po svaku cenu. Oktobar 1942. godine bio je najteži mesec u odbrani Staljingrada. Žestoke borbe su se vodile za svaku ulicu, za svaku zgradu. Do početka novembra u rukama Čujkova ostala je samo jedna desetina Staljingrada – nekoliko fabričkih objekata i nekoliko kilometara obale reke, ali se branioci grada nisu predavali. U najtežim trenucima Čujkov je bio sa svojim borcima, kaže stručnjak Ruskog vojno-istorijskog društva Jurij Nikiforov.
On se, s jedne strane, pokazao kao komandir snažne volje koji je zahtevao bezuslovno ispunjavanje svojih naredbi, bio je čak i pomalo grub. Međutim, niko ga nije krivio zbog toga, pošto je stanje bilo vanredno. A, s druge strane, imao je veliko poverenje u svoje vojnike i više puta je izjavljivao da u uslovima gradskih bitaka vojnik često deluje sam, sam mora da se bori u podrumu s neprijateljem, i ako ne bude imao inicijativu, ako ne bude samostalan, vojska je osuđena na poraz. Ne samo da je imao poverenja, već se često nalazio u borbenim redovima.
Vasilij Čujkov je u Staljingradu uveo taktiku borbe iz blizine. Bez obzira na brojnu nadmoć snaga Vermahta, sovjetska vojska je stalno išla u kontranapad. Glavni cilj je bio da se neprijatelju ne dozvoli da prebaci i koncentriše snage. S imenom Čujkova se povezuje i pojava specijalnih jurišnih grupa. Nije čudo što je imao nadimak „general-juriš“. Ove grupe su iznenada upadale u zgradu i ubijale neprijatelje. Nemci nisu znali kad, a što je glavno, iz kog pravca da očekuju kontranapad, kaže profesor Vojnog univerziteta Ministarstva odbrane RF, član Međunarodne asocijacije istoričara Drugog svetskog rata Jurij Rubcov.
Među ruševinama, u koje se Staljingrad pretvorio, nisu mogle da deluju velike jedinice. Zato je Čujkov postavio zadatak. Formiranje malih udarnih grupa od 25-30 ljudi, uglavnom naoružanih streljačkim oružjem. U sastav ovih grupa ulazili su snajperisti, obaveštajci, hemičari i inženjeri. Odnosno, oni stručnjaci čije su sposobnosti bile neophodne u ovim borbama. Nemci nisu uspeli da odbace našu vojsku, a tim pre da je potisnu na levu obalu.
Branioci Staljingrada nisu odbranili samo grad. Za nemačku ratnu mašinu koja je do tada pokorila skoro celu Evropu, poraz na obalama Volge je predstavljao strašan udarac.
Čujkov je zajedno sa svojom vojskom koja je posle pobede kod Staljingrada dobila naziv 8. gardijska, ratovao do poslednjeg dana rata. Učestvovao je u oslobođenju Donbasa, Odese i Zaporožja. Pod komandom Čujkova sovjetska vojska je u kratkom roku potukla Berlinski garnizon i primorala ga je na kapitulaciju.
Vasilij Čujkov je preminuo 18. marta 1982. godine. Po sopstvenom zaveštanju sahranjen je na Mamajevom kruganu u podnožju spomenika „Domovina-majka“ u Volgogradu, pored vojnika svoje armije, koji su poginuli u Staljigradskoj bici.
