Ranije u Briselu premijer Turske Ahmet Davutoglu takođe je objavio da ako ne žele da nas uzmu u EU, mi nećemo sedeti zamrznuti. Istorija će odlučiti.
Uopšte, slične izjave lideri Turske davali su i ranije. Ali svaki put one su bile privezane za neki konkretni događaj. Tako je sredinom decembra Erdogan izneo oštru kritiku EU. Tada je izjavio da Brisel nema pravo da drži Turskoj predavanja iz demokratije, pošto je ona sama u stanju da Evropljanima održi takvu lekciju. Erdoganova izjava je data u kontekstu osude hapšenja 20 osoba u Turskoj, koju je iznela EU. Među uhapšenima bili su i poznati novinari koji su se sumnjičili za veze sa antivladinim pokretom.
Ovog puta pritisak Turske na EU vezan je za proširenje tursko-ruske saradnje u sferi energetike. Pošto je u toku svoje posete Ankari predsednik Rusije Vladimir Putin saopštio da je rešio da preusmeri Južni tok u stranu Turske, evropski eksperti su priznali činjenicu osetno povećanog uticaja Turske, kako u regionu Bliskog Istoka, tako i jačanje njene pozicije u pregovaračkom procesu o stupanju u EU. Pored toga, kada je Turska odbila da se pridruži zapadnim antiruskim sankcijama zbog krize u Ukrajini, izjavila da je spremna da pređe u uzajamnim obračunima sa Rusijom na nacionalne valute, označila perspektivu pridruživanja zoni slobodne trgovine sa Evroazijskim ekonomskim savezom, na Zapadu je počelo ozbiljno da se govori o tome da on može da izgubi Tursku. Između ostalog, na to otvoreno upozorava Brisel bivši ministar inostranih poslova i zamenik kancelara Nemačke od 1998. do 2005. godine Joška Fišer. Prema njegovom mišljenju, epoha kada je Zapad gledao Tursku kao zavisnog partnera, odavno je prošla. Danas je ova država članica velike dvadesetorice i za razliku od mnogih zemalja EU, tempo njenog ekonomskog razvoja izaziva poštovanje.
Ipak, to se praktično ne odražava na odnose Brisela i Ankare. Zašto? Ima nekoliko razloga. Jedan od njih sastoji se u tome što aktualni spoljnopolitički dnevni red Turske ne odgovara Briselu, koji se plaši da će članstvo u EU ojačati pozicije Turske na Bliskom Istoku, a ne pozicije Evrope.
Drugi razlog je u tome što se Evropa otvoreno plaši da Turska, umesto da operiše u njeno ime u dubini evroazijskog kontinenta, u prvom redu mirno okupira prvo samu Evropu. Zato je paradoks u tome, kako konstatuje poznati pisac Orhan Pamuk, što ako su još pre manje od 10 godina Tursku smatrali skoro Evropom, i njeno učlanjenje u EU je izgledalo kao pitanje vremena, danas je Turska daleka od Evrope kao nikad. A britanski Gardijan smatra da sada Evropa prestaje da bude za Turske kontinent čarobnih nada i legendi. Nije slučajno turski kolumnista Đokhan Bedžik istakao na stranicama izdanja Zaman da Turska preživljava čudna vremena, pošto je njena diplomatija naučila da koristi iskustvo „balansiranja između suprotnih političkih polova“, a sada je vreme da stekne navike donošenja novih samostalnih odluka. Drugačije se prosto ne može.
