Prevlaka je pripadala Dubrovačkoj republici, potom Otomanskoj imperiji, služila kao brana od Mletačke republike. Kasnije Boka pripada Austrougarskoj monarhiji, nakon toga SHS, odnosno Kraljevini Jugoslaviji a potom SFRJ. Politički poklon i geopolitička važnost su, može se reći, na neki način zajednički imenitelji za oba poluostrva.
O sudbini Krima i Prevlake, pitanjima koja ove teritorije otvaraju i mogućem razvoju situacije u Evropi i na Balkanu, razgovaramo sa istoričarom Goranom Miloradovićem, iz Instituta za savermenu istoriju Balkana. Miloradović je i naučni saradnik Centra za ruske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Pitamo ga može li se napraviti paralela između Krima i Prevlake.
— Ono što je meni zanimljivo i što predstavlja paralelu jeste način na koji su se komunistički lideri, koji su se deklarisali kao internacionalisti, kao ljudi koji se bore protiv nacionalizma, u oba slučaja pokazali kao vrlo lukavi, promućurni i dalekovidi nacionalisti.
— Nikita Hruščov, koji je, kao što znamo, bio Ukrajinac – svojoj matičnoj republici Ukrajini dodelio je Krim, potpuno svestan njegovog značaja i za Rusiju i naravno za Ukrajinu. Sa druge strane, trebalo bi imati u vidu i da su se komunisti za vreme Jugoslavije trudili da menjaju granice u korist svojih republika. Tako je granica republike Hrvatske više puta menjana – na štetu BiH, Slovenije, pa i Srbije u Vojvodini. Hrvatska je ispala glavni dobitnik u tim promenama granica u vreme socijalizma. Izgleda da su ti lideri bili vrlo osetljivi na teritorijalna pitanja, imali vrlo razvijen nacionalni osećaj i razmišljali su decenijama unapred šta će biti potrebno i pogodno za njihove buduće države.
Danas se po štampi pitanje Prevlake pominje raznim povodima. Ipak, kakav je konačno pravni status poluostrva Prevlaka na ulazu u Bokokotorski zaliv?
— Ono što mogu da vam kažem u vezi sa Prevlakom je to da njen status zapravo nije rešen. Prema dogovoru sa početka devedesetih godina kada je predsednik SRJ bio Dobrica Ćosić, to je pitanje ostavljeno da se rešava kasnije, dogovorom dveju strana – znači SR Jugoslavije, odnosno jedne od naslednica, Crne Gore, i Hrvatske. Takođe, bilo je predviđeno da se ide na međunarodnu arbitražu, ako ne bude moguće da se to pitanje reši pregovorima. Nijedna od te dve varijante nije do sada realizovana, tako da i dalje ostaje otvoreno pitanje čija je Prevlaka.
Kako bi se mogla završiti međunarodna arbitraža?
— Ako bi se išlo na međunarodnu arbitražu, mislim da svakako Crna Gora ima mnogo bolje argumente. Ovo govorim, jer sam utvrdio činjenice istražujući po arhivima. Prevlaka je dodeljena Crnoj Gori kao sastavni deo južne vojno-pomorske oblasti u Jugoslaviji. Centar te vojno-pomorske oblasti je bio u Kotoru. U jednom rešenju, koje definiše teritoriju južne vojno-pomorske oblasti, tačno se navodi da je to i Prevlaka zajedno sa celom Bokom Kotorskom uz celo crnogorsko primorje, zaključno sa linijom koju reka Bojana čini protičući od Skadarskog jezera do mora. Tako da, što se tiče dokumenata, to je van sumnje.
Kako je i zašto, to postalo sporno pitanje, ako je sve tako jasno?
— Odgovor na to pitanje može se naslutiti na osnovu nekih drugih dokumenata. Za vreme SFRJ, vodila se svojevrsna borba za teritoriju među republičkim, odnosno nacionalnim rukovodiocima. Svako se trudio da za svoju republiku zauzme što bolju poziciju. Oni očigledno nisu smatrali da će Jugoslavija večno trajati i razmišljali su o vremenima koja će doći posle nje.
Da li su to bila tajna dokumenta, i da li je u trenutku odvajanja dela teritorije jedne republike i pripajanja drugoj šira javnost to znala, da li je bilo diskusije, javne rasprave?
— Jedna od osoba neposredno upućenih u stvari koje se tiču Prevlake bio je Edvard Kardelj, koji je u to vreme bio predsednik savezne vlade. Uključena su sigurno bila i dva potpredsednika vlade – Aleksandar Ranković i Đilas. Tito je svakako bio upućen, kao predsednik države i ministar spoljnih poslova i odbrane. Ali i ostali koji su činili vrh tadašnje države. Svi oni su učestvovali u poklanjanju Prevlake Crnoj Gori. Međutim, od 1952. godine, kada je to rešeno, do 1991. godine kada se Jugoslavija raspala, bilo je mnogo prilike da se razni dokumenti sklone, sakriju, prikriju i da se u javnosti stvori drugačija slika o tome. I ovo što se sada dešava, odnosno ova uverenost da Prevlaka pripada Hrvatskoj, u stvari je posledica spretnog manipulisanja dokumentima i javnošću o toj temi.
Kao stručnjak koji se ovim temama bavi dugo, kako sagledavate mogući razvoj situacije u Evropi, a posebno na Balkanu, a sve u svetlu nedavnih događaja?
— Svet je poslednji put deljen na kraju Drugog svetskog rata. Taj svet je tako vrlo precizno i izgledao do sloma Sovjetskog saveza i do urušavanja istočnog vojno-političkog saveza. Posle toga, nastupio je period novog definisanja, odnosno preuređenja sveta. Pre svega, tu mislim na Evropu, ali trebalo bi imati u vidu i da su se zemlje van Evrope našle u toj situaciji kada su sve varijante moguće. Sve dok je Rusija bila slaba i u defanzivi, sva pitanja su bila otvorena, što se dobro može videti na primeru bivše Jugoslavije.
Međutim, s obzirom na to da je Rusija uspela da se ekonomski oporavi, donekle povrati svoju nekadašnju vojnu moć i na mnogim ključnim teritorijama i svoje diplomatske pozicije – sada zapravo počinje faza preciznijeg definisanja odnosa u međunarodnoj politici. A to je ono što se zapravo i dešava, naročito na onim tačkama koje su strateški važne. Upravo ove tačke se nalaze u medijskoj žiži i zato se oko njih vode diplomatske bitke. Ne očekujem da će tu biti nekih većih sukoba, jer oni jednostavno ne mogu da se vode između nuklearnih sila.
U svakom slučaju, počinje jedna nova faza definisanja pre svega prostora istočne Evrope. Da li će se to na istočnoj Evropi i završiti i na koji način će se to odvijati, ne znam. Ipak, mislim da bismo mi na prostoru bivše Jugoslavije morali da budemo svesni da imamo mnogo otvorenih pitanja, a da nijedno nije rešeno. Za sva ta pitanja na centralnom i zapadnom Balkanu – mislim da će sada početi jedan talas njihovog rešavanja. Ne mislim da će to biti naročito burno, ali sve posledice tih konflikata koji su se dešavali tokom devedesetih zapravo su samo zamrznuti raznim međudržavnim sporazumima i ugovorima koji su doneti pod pritiskom.
