Petrova porodica je otišla iz Jugoslavije još 1991. godine, pre rata. Njegov otac je stalno bio na službenom putu, na kraju je dospeo u Rusiju. Nije hteo da se vrati i rizikuje jer, kako kaže Petar, postojala je opasnost da ga pošalju u krizno žarište, a to „nije bio naš rat“, pošto je otac voleo Jugoslaviju i nikada ne bi ratovao "sa našom braćom Hrvatima i Bosancima".
Porodica Zekavica se zatim vratila u Beograd, a Petar je ostao u Rusiji. Između ostalog, završio je američku pozorišnu školu, stekao diplomu politikologa… Do danas je snimio više od 20 filmova, dobio ruske i međunarodne nagrade i sada ima ponuda u izobilju.
U razgovoru sa novinarom Sputnjika Petar Zekavica je govorio o rusko-srpskom filmu o oslobođenju Beograda, uzrocima pobede nad Napoleonom i Hitlerom, kao i o sličnosti između Havaja i Kosova.
Petre, hajde prvo da proverimo informacije koje su objavili srpski mediji 2010. godine. Navodno, u Srbiji će se pojaviti film ruske proizvodnje «Ne predlagati seks». Ali u vašoj biografiji nema ničeg sličnog.
— Meni se čini da takve stvari mediji rade radi većeg tiraža. Reč je o tome da je to frivolni prevod naslova filma Ol inkluziv, na kojem sam radio kao producent. Snimili smo dva dela, ovde u Rusiji, oni su prošli, ali srpska televizija ih još nije prikazala. Film je imao nešto poput podnaslova: letnja romansa s rizikom po život. Možda su oni to tako preveli.
Jasno je, jer letnja romansa pretpostavlja intimne odnose… Tamo su još pisali da je postojao dogovor o vašem učešću u seriji Na Beograd.
— Da, postojao je takav projekat. Radi se o velikoj seriji od osam epizoda o oslobađanju Beograda od strane sovjetskih trupa 1944. godine. Trebalo je da bude rusko-srpska koprodukcija: ruski novac, produkcija, a iz Srbije lokacije za snimanje, i delimično glumački sastav. Projekat je zamrznut zato što je jedan od autora, Nikolaj Gejko, iznenada preminuo pre nekoliko godina. Ali mislim da šansa za realizaciju postoji, pošto ako je projekat dobar, finansijska sredstva će se uvek naći.
Želeli bismo da verujemo u mogućnost snimanja rusko-srpskog epskog filma, poput Staljingrada, samo o srpskoj prestonici…
— U oslobođenju Beograda učestvovao je i moj deda. On je još uvek živ i zdrav. Postoji takva priča: on je učestvovao u bici kod jezera Balaton, došli su sovjetski komandiri. Sovjetski kapetan, brkati lepotan, očigledno od kozaka, postrojio je Srbe i kaže: da li neko razume ruski? Deda kaže – ja. Ko si ti? Ja sam partizan! A kapetan mu kaže: ti si ko zna ko, a ne partizan, gde je tvoja minerska lopata? Sutra je važna bitka, bez njih se ne može! Srpske partizane su snabdeli lopatama, napad su odbili.
Ruski režiser Boris Hlebnjikov je, na primer, kako bi snimio svoj autorski, vrlo ozbiljan film, učestvovao u snimanju komedija koje mnogi smatraju niskobudžetnim, ali nije imao nikakvih problema tim povodom. Kakva je vaša stvaralačka ideja?
— Ja sam ipak glumac i glumac u prvom redu treba da deluje, on ne treba da sedi. I što su različitije uloge, što su neočekivanije, to bolje, i ja moram da ih igram, zato ne odbijam, osim kada ponuda prelazi neke granice ili sasvim protivreči mojim ubeđenjima.
Srpski glumac Svetislav Ivan Petrović u vreme između dva svetska rata bio je tako popularan da su se Evropljanke bukvalno bacale pod točkove njegovog automobila… Da li vi osećate popularnost?
— Popularnost danas više nego ikad zavisi od reklame, masovnosti projekata. Kod mene je sve u talasima: kada učestvujem u velikim televizijskim projektima, prepoznaju me na ulici, u prevozu, rado dajem autograme i to je vrlo prijatno. Zasada ne mogu da se pohvalim velikom popularnošću, ali ne bih rekao da patim zbog toga, zato što postoji osećaj da još nisam odigrao glavne uloge, one koje želim da odigram. A želim ozbiljne, velike filmske i televizijske uloge, ako je moguće istorijske. Jer kod nas je tako bogata istorija, što srpska, što ruska. Evo sada učestvujem u projektu «Muzika na ledu», to je 1918. godina, lepa priča u kojoj igram pukovnika carske armije.
Spisak balkanskih glumaca koji su se potvrdili u stranoj kinematografiji prilično je velik. Počev od Lazara Ristovskog, koji je igrao u Kazinu Rojal, pa do Katarine Radivojević koja je zapamćena prilično otvorenom ulogom u Morfijumu ruskog režisera Balabanova. Da li sa balkanskim kolegama iz Rusije održavate vezu?
— Ne, mi smo razjedinjeni. Naši narodi su kao večiti lutajući Holanđanin, to je naša tragedija i naše prokletstvo. Ovde je velika balkanska dijaspora, ali mi se ne družimo, možda zbog prošlih ratova, teške političke situacije…
Više puta ste rekli da želite što više da radite u žanru komedije. Zašto?
— Želim komedije iz dva razloga. Sam sebe smatram prilično komičnim likom. Drugi razlog je važniji. Sada je tako teško, sa svim narodima sveta se dešava nekakva globalna negativna priča. Izlaz je u komedijama kakve su snimali u Francuskoj i Italiji 70-ih godina.
Ispričajte nešto o svom havajskom životu, jer upravo tamo ste učili glumu…
— Video sam kod njih u muzeju Orden Takovskog krsta kojim je naš kralj nagradio havajskog kralja. Hoću da kažem da su Havaji nešto poput Kosova i drugih regiona naše planete. Amerikanci su preko svojih korumpiranih industrijalaca zauzeli ostrvo početkom 20. veka, objavivši da je kraljica neuračunljiva, i izgradili su tamo ogromnu bazu. Kada sam živeo tamo, Havajci koji po čitav dan piju pivo i bave se surfingom, petkom su priređivali tuče i američki marinci su izvlačili deblji kraj. Navijao sam za Havajce, mada, naravno, tada nisam mogao sve to da kažem. Pozorište je na havajskom univerzitetu bilo vrlo iskreno, ali, naravno, momci nisu bili na nivou ruskih glumaca: ovde je škola, baza, ovde je obim teksta koji tera čoveka da misli.
Sada igrate glavnu ulogu u Pozorištu na Taganki, u predstavi o Otadžbinskom ratu „Oluja 1812. godine“. Postavlja se pitanje koje postavlja Aleksandar Puškin u 10. glavi Jevgenija Onjegina: Ko je pomogao da se pobedi ova „oluja 1812. godine“: ozlojeđenost naroda, Barklaj, tačnije talenat vojskovođe, zima ili ruski bog? I ne samo oluju 1812. godine, već i 1941-45. godine, jer vi ste jedan od malobrojnih „učesnika“ i Otadžbinskog rata, i Velikog Otadžbinskog rata, pošto ste igrali i u filmu Staljingrad Fjodora Bondarčuka…
— Mnogo sam putovao po Rusiji, boravim u raznim gradovima i svuda sam se susretao sa neverovatnim ljudima. I oni vole svoju zemlju. Mislim da je to zapadno naklapanje da je pobedio General Mraz, tačnije, vremenski uslovi. I u Otadžbinskom, i u Velikom Otadžbinskom ratu narod se borio za svoju zemlju, nije važno koje je on nacionalnosti: ovde je rođen i ovde je poginuo. Pobedio je ruski bog, ruski narod, ruski jezik koji je spojio narode i ruski intelekt. Između ostalog, ovamo su dolazili moji poznanici koji se bave filmom iz Holandije. Kada su proveli u Rusiji nedelju dana pitali su – Petre, šta je to, mi prebacujemo kanale, i svugde su filmovi o Drugom svetskom? Kada će se to završiti, jer on je bio pre 70 godina? Ja im odgovaram: Momci, nikada se neće završiti, ne daj bože da se završi, zato što je to nasleđe ove zemlje, i neka vi tamo mislite ili nek vas uče da Rusi nisu odigrali tako važnu ulogu u tom ratu. Ne, ovo je tema o kojoj treba stalno govoriti i podsećati na nju.
O vama mnogo pišu na ruskim ženskim forumima. Na primer, jedna dama vas opisuje ovako: na jednim fotografijama liči na Fasbindera, na drugim na Brejvika…
— Na Brejvika ne ličim. Na Fasbindera možda, kada bih bio malo mršaviji: on ima napeto lice, ono i kod mene može da bude takvo u nekim momentima. Ali svejedno, teško je to porediti.
Kažu još: „U njemu postoji plemenitost, inteligencija, strani šarm i nekakva tuga.“ Verovatno je to bolje nego o Brejviku…
— Da, mada je verovatno on takođe neveseo momak… Odakle kod mene tuga? Teško je radovati se kada je ljudima loše, kada strašna statistika radi protiv ljudskog roda. Milijarde na planeti nemaju pristup vodi za piće, žive u strašnoj gladi, i to kada je tehnologija takva da možemo pšenicu da uzgajamo u kosmosu… Radost su trenuci, nju donosi naša porodica, deca, njihove zasluge, nacionalne pobede. A u celini gledano, čovek živi vasionsku tugu.
