Tako je za nekoliko godina biciklistkinja iz Srbije Snežana Radojičić „obrnula“ oko 30 hiljada kilometara. Zakarpatje, Turska, Kazahstan, Kina, dva puta Rusija sa svim njenim različitostima – od kavkaskih grebena do stepe i, konačno, istočnog Sibira. Sada je Snežana Radojičić kod kuće, putuje po Srbiji i predstavlja svoju prvu knjigu – Zakotrljaj me oko sveta.
O glavi Lenjina, srpskoj kuhinji u Irkutsku i prolasku carine uz pomoć sedišta za bicikl sa Snežanom Radojičić razgovarao je novinar Sputnjika Timur Blohin.
Jedna od najdosadnijih prepreka na putu pustolova su državne granice: svugde postoje različita pravila i zakoni. Da li ste imali priliku da se suočite sa nečim neobičnim?
— Pre dve godine sam bila prvo u Rusiji dva meseca, na početku putovanja. Mislim da sam prvi biciklista koji je prošao preko Kavkaza pošto je zabranjen prelaz za sve što nije motorno vozilo. Zanimljiva je anegdota kako me je pustio ruski carinik. Prvo su rekli, ne može, idite, sačekajte neka kola. A tamo nije bilo nikog živog. I onda sam se ja onako tužno okrenula i u tom trenutku je izašao valjda šef tih ljudi na carini i video je moje sedište „bruks“. To je najpoznatije biciklističko sedište, koje ima tradiciju 200 godina, pravi se specijalno za duge ture. I onda je voki-tokijem rekao ovom vojniku da me pozove nazad. Rekao mi je: jao, pa i ja sam nekad vozio bicikl, i ja sam imao „bruks“ sedište, pa ti si pravi bicikl-turista. I tada smo počeli da pričamo pošto ja malo govorim ruski. A on je onda rekao – ma hajde, prođi.
A šta je sa bezbednošću? Na primer, bili ste na jezeru Bajkal, gde je gustina naseljenosti vrlo mala – a vi sami u šatoru.
— Osećala sam se potpuno bezbedno u Rusiji. Ljudi su dolazili kod mene. Bilo je neverovatno. Sećam se, dok sam bila na Bajkalskom jezeru došla je neka grupa muškaraca. Ja sam kampovala dva dana na tom mestu i bilo je mnogo lepo. Izašli su iz kola i pitali me da li će mi smetati? Kažem, ne, zašto biste mi smetali. Kažu – znate, mi smo došli da pijemo ovde. Dobro, u redu. Hoćete li biti agresivni, pitam ja njih. Ne, ne, nećemo. Onda su oni otišli dole, seli na plažu, pili, vratili se, ljubazno, najkulturnije se pozdravili sa mnom, tražili da se slikamo i otišli svojim kolima. Bilo mi je potpuno neverovatno koliko su ljubazni i fini.
Postoji narodna pesma Slavno more – sveti Bajkal, gde je junak pesme begunac iz zatvora. Kada ste krenuli na put oko sveta, od čega ste bežali?
— Mislim da je to malo stereotip kad je reč o putnicima. Potpuno su različiti razlozi zašto ljudi putuju. I moj motiv nije bio nikakvo bekstvo. Ja sam čak imala solidan život u Beogradu, mnogi ljudi bi bili zadovoljni time. Ali mene to jednostavno nije ispunjavalo. Krenula sam da tražim slobodu, jer je to bila moja želja odvajkada i inspiracija za pisanje.
Vaša svesna usamljenost, posebno na obali najvećeg slatkovodnog jezera na planeti, verovatno je ostavljala prostor za razmišljanje. O čemu?
— Vožnja biciklom je kao neprestana meditacija. Mogu da ne razmišljam ni o čemu, potpuno ste prepušteni tom trenutku u kome ste, sve impresije prihvatate. Bajkal je jedno neverovatno mesto. To je nešto najlepše što sam videla, a ja sam puno toga videla, i puna sam impresija posle tri godine na putu. I pošto sam već odlučila da ću se vratiti na dva-tri meseca da promovišem svoju knjigu, razmišljala sam da čak ako se u nekoj varijanti desi da ne nastavim putovanje, ovo je kao šlag na torti. Kad bih razmišljala o nečemu, razmišljala sam o tim predelima. Ljudi su bili fenomenalni. To su Burjati. Veoma su ljubazni i gostoljubivi.
Imate fotografiju memorijalne tablice u čast Aleksandre Potanjine, prve žene koja je još u 19. veku primljena u Rusko geografsko društvo. Ona se proslavila kao etnograf, između ostalog radovima o životu Burjata, naroda mongolskog porekla koji broji oko 600 hiljada ljudi i ispoveda uglavnom budizam. Vi ste u izvesnom smislu srpska Aleksandra Potanjina. Kakva su vaša zapažanja?
— Burjati su jako ponosan narod. Čula sam neke legende vezane za njih. Ponosni su što najpre nauče da jašu konja, a onda da hodaju. Taj budistički element je tamo izuzetno jak. Imala sam sreću da vidim i čuvenog lamu. I neverovatno je da su mi upravo pravoslavci pričali najviše o tom lami i o njegovim čudima. Potpuno ih prihvataju. Znači, postoji neko prožimanje tih dveju religija i kultura.
A znate li da se u Ulan Udeu, glavnom gradu Burjatije, nalazi najveća glava Lenjina? Spomenik, naravno…
— Ogromna je zaista! Meni se to dopada. U Aziji je svuda takav miks neverovatnih stvari. Mada, kada sam ušla u Rusiju, meni je bilo kao – najzad Evropa! Meni je samo lepo kad vidim da to sve funkcioniše zajedno, da tu nema sukoba među ljudima. Jedni su komunisti, drugi – pravoslavci, treći – budisti… I to je sasvim u redu ako žive u ljubavi.
Po vašim pričama i foto-izveštajima vidi se da se srpka reč može čuti na mnogim mestima na istoku Rusije.
— Na rusko-mongolskoj granici (vozim ja prema Rusiji) sretnem dvojicu Švajcaraca koji idu iz Rusije prema Mongoliji. I mi turisti uvek zastanemo kad se sretnemo na putu, popričammo. Uvek razmenjujemo informacije o jeftinom smeštaju. Hteli su da mi preporuče smeštaj u Ulan Udeu. Ne, kažem, ne treba, imam tamo prijatelja. Dobro. Hoćeš u Irkutsk? Našli smo jeftin hostel. Ne, i tamo imam prijatelja, ima hostel. Oni kažu, pa vi Srbi – svuda vas ima! Da, ima neverovatno puno naših ljudi u Rusiji – i u Sibiru. U Ulan Udeu sam bila kod čoveka koji živi već tridesetak godina tamo. Oženjen je Ruskinjom. Inače je iz Slavonije. Irkutsk je mnogo lep grad, potpuno je evropski uređen, vidi se da ima jako puno para. Čula sam informaciju da nemaju nijednog nezaposlenog. Jedan od naših ljudi, Sarajlija, kupio je u tom centralnom hotelu u godinama tranzicije dva sprata, renovirao ih i napravio zaista lep hostel. Dole se nalazi engleski pab, koji je on dopremio iz Londona. Sad je otvorio ruske banje. Tamo svi poslodavci imaju problem da nađu radnu snagu. Dođu ljudi da rade i onda dobiju ponudu iz neke druge branše, firme, za veće pare. Nemaju dovoljno ljudi. Onda je on doveo i zaposlio nekoliko ljudi iz Crne Gore i Srbije kao kuvare.
Znači, nedaleko od Bajkala toči se rakija i cvrči pljeskavica na žaru?
— Pa ima i toga! U hostelu kod mog prijatelja Željka postoji taj balkanski specijalitet sa svim ovim našim pljeskavicama, ražnjićima, belim mesom na žaru, lukom, naravno… Tako da sam bila oduševljena da jedem kao kod kuće. Kažu da ide jako dobro, da mnogo Rusa to naručuje.
U knjigu Zakotrljaj me oko sveta Rusija nije stala. Možemo li računati na nastavak?
— Druga će biti o južnom delu, gde sam bila pre dve godine. Ova prva knjiga govori samo o prvom delu putovanja, kada sam krenula sa Karpata. U Rusiji sam doživela veliko iskušenje kada sam ostala i bez to malo para što sam imala. Prvo sam srela neke jako-jako dobre Ruse, koji su mi mnogo pomogli i mislila sam da ostanem da volontiram u Rusiji. Malo sam se time bavila, ali onda su se desile neke lepe stvari. Dobila sam podršku sa raznih strana. Bilo je to leto 2012. baš bitan preokret u mom putovanju jer sam shvatila da to što sam mislila da je problem zapravo nije problem, nego da se uvek nađe rešenje. I odlučila sam da nastavim dalje iako nemam dovoljno sredstava. I putevi su se opet otvorili. Počela sam da pišem za neke novine. Baš sam preživela zanimljiv period kada sam prvi put bila u Rusiji.
Sa tog prvog boravka najveći utisak je na mene ostavila vožnja uz Volgu, kada sam posetila Volgograd. Tad sam prvi put bila u stepi. Vozim i nikad kraja. Ubi onaj vetar! I onda razmišljam, bože, šta li je onaj Hitler mislio kad je uopšte pokušao da ovde uđe?! Samo da je kročio u stepu, shvatio bi da je nemoguće osvojiti zemlju koja ima ovakvu stepu i ovakav vetar u stepi! I kada sam u Volgogradu videla spomenik ljudima koji su poginuli u Staljingradskoj bici – bilo je to nešto najfascinantnije, najgrandioznije što sam videla. I osetila sam, gledajući Mamajev kurgan, da sam ponosna što smo i mi bili deo te priče, što smo bili na pravoj strani.
