Na to u emisiji Energija Sputnjika ukazuje docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, dr Veljko Mijušković koji ističe da i po postizanju mirovnog sporazuma sledi druga, kako kaže funkcionalna faza, koja podrazumeva da će za vraćanje u normalu trebati još vremena.
Svet besan zbog Epskog besa
Kada su 28. februara ove godine Izrael i SAD napali Iran zarad „slobode iranskog naroda i bezbednosti te zemlje“ verovatno nisu računali na takav odgovor Teherana koji je praktično ceo svet uveo u neizvesnost, pre svega blokadom Ormuskog moreuza i nemogućnošću otpremanja petine svetske nafte i isto toliko tečnog prirodnog gasa (LNG).
Operacija Vašingtona pod kodnim imenom Epski bes, mogla bi se na kraju vratiti Americi kao opšti bes svih jer svet samo što je bio na pragu da se iskobelja iz prethodne krize, ili bolje reći kriza, sada ponovo zapada u novu.
Mijušković ističe da na dnevnom nivou svetu nedostaje između 10 i 11 miliona barela nafte, što je gotovo duplo više u odnosu na nedostatak iz takozvanih godina naftne krize 70-ih godina 20. veka. Problem je još veći jer su sada i potrebe tržišta veće zbog znatno većeg korišćenja tehnologije, naprednije industrije, što sve zahteva više energenata.
„Možemo zaključiti da je ovo problem koji će se veoma brzo preliti iz nivoa cene energenata na sve ostale inpute koji postoje u privredi. Prvo i osnovno, logistički, odnosno troškovi transporta su ti koji rastu. Odmah na njih se nadovezuju troškovi privrede kroz poljoprivredu i industriju, ne samo zbog porasta cena inputa, nego često i zbog nestašica“, ističe ovaj ekonomista.
Odloženi efekat
To što je onemogućena isporuka veštačkog đubriva sa Bliskog istoka koje podmiruje trećinu svetskih potreba poljoprivrednih proizvođača preliće se u krajnjem na cenu proizvoda u maloprodaji.
„Naravno da to ne dolazi odmah, ali će neminovno doći sa nekim odloženim efektom. Zato i političari i ekonomisti koji govore o ovome kažu da strahuju od efekata na dugi rok, zato što to možda ne vidite instant, ali ćete kroz koji mesec moći da osetite po pitanju cene robe koju imamo na rafovima“, objašnjava Mijušković.
On smatra da su prognoze o tome kako će se sve dalje odvijati nezahvalne. U međuvremenu dogovoreno dvonedeljno primirje SAD i Irana uz prolazak Ormuskim moreuzom pod kontrolom Teherana nije donelo i prekid izraelskog bombardovanja Libana na čemu Iran insistira, niti je američki predsednik zadovoljan kako Iran kontroliše moreuz.
„Nadamo se da će se ovaj sukob završiti, jer on ima neke faze. Znači, prva faza je kad se postigne mirovni sporazum, a druga faza je funkcionalna faza. Ona podrazumeva još vremena da biste obezbedili da to područje funkcioniše. Vi morate imati očišćeno područje od mina, ako je ono minirano, ako govorimo o Ormuskom moreuzu, odsustvo bilo kakvog bezbednosnog rizika koji može ugroziti plovidbu i tranzit brodova, i konačno, popravku postrojenja koja su oštećena ili u nekim segmentima uništena, što zahteva vreme. U pitanju su meseci da bi se nešto završilo, i to pod uslovom da kapaciteti rade punom snagom“, konstatuje sagovornik Sputnjika.
U slučaju Katara, drugog najvećeg proizvođača LNG na svetu, videli smo da će, po njihovim procenama, obnova porušene gasne infrastrukture trajati od tri do pet godina.
EU opet bez ekonomskih pouka
„Definitivno, nisu dobre globalne okolnosti. I ono što je meni još kao ekonomisti problematičnije je što ja ne vidim da neko izvlači ekonomske pouke iz ovoga. Jer ako vidim da je Evropa ovu krizu dočekala ekonomski oslabljena, nejaka, sa lošim modelima razvoja unutar zemalja, sa odsustvom svesti da je slobodna ruka tržišta prevaziđen koncept, i da vi u ovim okolnostima nastavljate slepo da to primenjujete, to je svojevrsna vrsta miopije koja će dovesti do toga da se te ekonomije dodatno uruše“, ističe Mijušković.
Sadašnje ponašanje Evropske unije mu kako kaže, ne ukazuje da će ona izvući pouke iz ove situacije.
„Aako imate jednu Kinu koja drugačije funkcioniše i koja je ophrvala tržište Evrope, i vidite da oni drugačije posluju i ne prilagođavate se tome, ako se decidno odričete ruskih energenata, a nemate alternativu, vi pucate iz praznog pištolja. I onda dolazite u situaciju da Evropa više nikome ne deluje kao jedan relevantan ekonomski akter, niti ih ko za to uzima. Znači, oni su teren za potkusurivanje. Ključni ekonomski igrači su na nekim drugim stranama“, smatra on.
U ovakvim okolnostima, sve zemlje sveta su, kako ističe, podeljene po svojim reakcijama na one koje i dalje slepo prate načelo takozvane nevidljive ruke tržišta, i zemlje koje imaju neku vrstu državnog intervencionizma. On ukazuje na primer Francuske, Holandije i još nekih država koje uporno, uprkos ovoj krizi, odbijaju da se umešaju i na taj način ostavljaju svoje građane nezaštićene po pitanju visine cene energenata. S druge strane, zemlje poput Kine kombinuju tržišni pristup sa intervencionizmom.
Državni intervencionizam pravi razliku
Po njegovom mišljenju, neka vrsta državnog intervencionizma i u ovom sadašnjem slučaju mora da postoji. On napominje da se u prethodnom periodu krize izazvane pandemijom kovida i pre toga svetske ekonomske krize, pokazalo koliko je Kina zbog tog modela kome je pribegla bila na tržištu uspešnija od drugih.
Država Srbija, moglo bi se reći, sledi taj kineski model, kaže naš sagovornik. Nedavno je vrh zemlje predstavio dugoročnije planove do 2030. i do 2035. godine, uključujući neke strateške pravce razvoja. S druge strane, u trenutnoj situaciji, s obzirom na rezerve energenata koje imamo, utiče na tržište da bi zaštitila građane.
On je, međutim, mišljenja da nikako ne bi bilo dobro kada bi se država svih tih šest meseci, za koliko imamo rezerve energenata, odricala dobrog dela akciza kako bi cenu goriva držala pod kontrolom u odnosu onu na tržištu.
Barel se već duže vreme prodavao za više od 100 dolara, a bio je nešto više od 60 kada je krenuo sukob na Bliskom istorku. Uprkos primirju nafta je odmah nakon njegovog proglašenja pala na inešto ispod 100 dolara, ali se brzo vratila na malo više od 100 dolara.
Po oceni Mijuškovića čuvanje cene goriva u maloprodaji na račun akciza na duži period nije dobro.
„To nikako nije dobro da bude tih šest meseci, jer je to onda značajan udar na budžetsku stranu, odnosno na stranu prihoda, što će usporiti investicije u zemlji, što će neke investicije odložiti i što će uticati na niži nivo privrednog rasta“, upozorava Mijušković.
I državni i kućni budžet na probi
Na pitanje čega će se sa te rashodne budžetske strane država odreći, a gde ćemo mi kao pojedinci kresati kućni budžet, sagovornik Sputnjika nema dilemu.
„Što se tiče države to bi trebalo i verovatno će biti, neki kapitalni projekti za koje država oceni da nisu od prvog reda prioriteta. Znači, nešto što trenutno može da se odloži. Vi morate da završite radove vezane za EXPO 2027, budući da su to međunarodne obaveze koje su preuzete. To je i ozbiljna investiciona šansa za zemlju, s obzirom na to da smo mi mala, otvorena ekonomija koja se bazira na modelu privlačenja stranih direktnih investicija. Gde ćete bolju situaciju nego da svi ti potencijalni investitori dođu, vide i da na taj način probate da imate dalji nivo razvoja“, naglašava docent na Ekonomskom fakultetu.
On smatra da kapitalni projekti poput početka gradnje metroa u Beogradu ne mogu da se odlažu, ali da imamo više drumskih i železničkih konekcija na kojima će sigurno radovi biti usporeni.
I na hrani se može štedeti
Kada je u pitanju kućni budžet, kao što je to bilo i u vreme pandemije kovida, ljudi će uglavnom štedeti na onom što im u ovoj situaciji izgleda kao trošak bez koga se može. To su uglavnom putovanja, letovanja, odlaganje kupovine garderobe, obnavljanje tehničkih uređaja, kupovina automobila...
Na svemu se može štedeti, samo je pitanje u kojoj meri i šta ta štednja podrazumeva. Može se, kaže, štedeti i na hrani.
„Imamo jedan paradoks, da nam najveći deo budžeta često odlazi na hranu, a onda statistike pokazuju, uzimajući u obzir ne samo domaćinstva, nego i hotele, restorane, da se gotovo četvrtina, negde i trećina namirnica baci. To nam govori o neracionalnom korišćenju tih namirnica, tako da svakako može. Moja sugestija je da sve ono što biste inače uzeli za trpezu za određene praznike imate samo u meri koja je adekvatna“, kaže on.
Mijušković, kome je kulinarstvo i pasija i ima svoj blog posvećen tome, kaže da se ne treba neracionalno ponašati ni uoči najvećeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa. Ono što ćete izneti na sto pred ukućane može da bude u skladu sa onim što tradicija i običaji nalažu i da ne zahteva veliki izdatak.
Vaskršnja trpeza
Prolećna čorba od povrća i zeleniša koga ima sada u izobilju i po pristupačnim cenama, uz zelenu salatu naravno i pečenje, ali taman koliko treba, umesto što se uzima preko mere, za svaki slučaj, pa se na kraju ne pojede. Neki kolač ili torta sa voćem, jagodama na primer.
Naravno, ne mora se kupovati gotovo pečenje gde je cena jagnjetine od 3000 do 3500 dinara za kilogram. Za te pare možete kupiti tri kilograma sveže, jagnjetine ili pet kilograma prasetine, jer svi veći marketi ih prodaju po akcijskim cenama.
Ako ko zna da se dobro snađe u kriznim vremenima, to znamo mi u Srbiji, napominje Mijušković.
„Verujem da će neki teži period uslediti, ali mi smo takvih perioda imali unazad, preživeli smo i mislim da na neki način nije ni uputno građanima dizati paniku. Znači, ono što zemlja sada radi to je dobro, sve što je moglo da se preduzme, preduzela je i nema bojazni da će se nešto drastično dešavati“, zaključio je on u emisiji Energija Sputnjika.
Pogledajte i: