U to je uveren ekonomista, dr Božo Drašković, univerzitetski profesor u penziji, koji smatra da Predlog zakona o trgovinskim praksama koji je vlada Srbije već uputila u skupštinsku proceduru neće biti dovoljan da to obezbedi.
Ne može samo crna lista
On ne sumnja da će rešenja koja su predložena popraviti i urediti neke odnose između proizvođača, distributera i trgovaca, s ambicijom da neutrališu nepoštenu trgovačku praksu koja je ugrožavala poslovanje pogotovo poljoprivrednih proizvođača i malih dobavljača.
Predlog zakona je, naime, definisao takozvanu crnu listu apsolutno zabranjenih trgovačkih praksi. U to, između ostalog, spada neplaćanje robe preko 60 dana, a lako kvarljive preko 30 dana, jednostrano menjanje ključnih ugovornih odredbi - cene, količine, rokova, kvaliteta. Nedopustivo je da kupac, odnsno trgovac ucenjuje, odnsno od dobavljača traži naknadu za proširenje prodajne mreže, da plati propalu robu koja se nalazila kod trgovca u tom trenutku, da plaća troškove reklamiranja.
Sivu listu čini uslovno zabranjena praksa ukoliko do nje dođe usled opravdanih okolnosti koje treba da dokazuje sam trgovac.
Predlog zakona je ušao u skupštinsku proceduru samo desetak dana po prestanku važenja Uredbe o ograničavanju marži koja je u proteklih šest meseci, do 1. marta, držala cene oko 20.000 osnovnih životnih namirnica pod kontrolom.
Gde je konkurencija
Visoke trovačke marže su lancima obezbeđivale dobru zaradu, a na šteti su uz dobaljače, kojima je uglavnom ostajao sitniš, naravno bili krajnji potrošači.
Drašković je, međutim, skeptičan da će se i sa ovim zakonom, što se tiče krajnjeg efekta nešto bitno promeniti, jer kako je i u samom obrazloženju zakona navedeno, on se odnosi samo na aktere koji već postoje u tom lancu, dobaljače i kupce, odnosno proizvođače i trgovce, što ne omogućava konkurenciju.
„Prema tome ovde se radi o pokušaju države da reguliše preraspodelu profita unutar ova dva aktera, a da zapravo nije zahvatio trećeg, konkurenciju u sektoru trgovine i nije zahvatio poslednjeg, a to su pojedinačni potrošači, mikrostruktura koja je jako brojna“, kaže Drašković.
On ističe da veliki dobavljači, odnosno proizvođači i veliki trgovački lanci definišu pravila igre. I to prvo prema trećima, a to je prema konkurenciji na sektoru trgovine, prema malim trgovinama i istovremeno diktiraju finalnu cenu koju mi kao potrošači kada uđemo u prodavnicu platimo.
Osnovno, što bi značilo sprečavanje monopola je, objašnjava on, da važe isti uslovi plaćanja i za velike i male i srednje trgovce, a ne da mali moraju odmah da plate robu i to najčešće čine po skupljoj ceni u odnosu na velike.
Zabraniti diskriminaciju
U tom slučaju mali je nekonkurentan, jer ne može da ostvari maržu niti zaradu kako ostvaruje veliki trgovački lanac.
„To se cilja i reguliše jednom jedinom stvari, a to je zabranom diskriminacije kupaca prema dobavljačima i proizvođačima. Znači, ne možeš bilo kog kupca diskriminisati. Svaki kupac, kao i trgovački lanac, bez obzira na svoju veličinu, mora imati istu poziciju prema proizvođaču, odnosno dobavljaču“,ističe ovaj ekonomista.
Po njegovom mišljenju, pažljivo treba istražiti poziciju malih i srednjih trgovačkih radnji u Srbiji u poslednjih 20-30 godina i doći do zaključka zašto su oni propadali.
„Oni nisu propadali zbog svoje nespremnosti da budu uslužni, da organizuju dobro proizvodnju, nego zato što su prosto isključivani s tržišta. To ovaj zakon ne reguliše i ne traže rešenja u tom pravcu. Čim to nemaš, ti nećeš nikada rešiti problem kartelskog tržišta, trgovine na malo, naročito prostore gde je velika broj potrošača, koje su osvojila 3-4 velika trgovinska lanca,“kritičan je Drašković.
Na konstataciju da je vlada najavila i donošenje Zakon o trgovini i Zakona o zaštiti potrošača, on kaže da je uredu da posebnim zakonom bude regulisana zaštita potrošača, ali da je sve što se tiče trgovine trebalo doneti u jednom zakonu. Čim istu stvar regulišete sa više zakona, iz više aspekata, vi imate problem, smatra ovaj ekonomista.
I dalje plaćamo kao u EU
On kaže da ne zna da li je rađena studija i da li je neko otpratio kompletnu strukturu cene koštanja u nekim sektorima proizvodnje, pa sve zavisne troškove, pa one troškove distribucije dolaska do rafova, pa sve troškove trgovca, pa onda da vidimo koja je tu razlika u lancu sa maržama i kakav to pritisak vrši na finalnog potrošača za robu koja je nužno dobro. Kaže da je uvek za kritičko razmišljanje o ovim stvarima jer to pomaže da nađemo bolja rešenja kojima moraju prethoditi temeljita istraživanja.
A mi uprkos tome što je po podacima Narodne banke Srbije inflacija u januaru pala sa 2,7 na 2,4 odsto, i dalje imamo cene osnovnih namirnica u našim velikim lancima na nivou evropskih, što je i bio znak za uzbunu i donošenje uredbe o maržama, napominje Drašković.
Dovoljno je uporediti cene osnovnih proizvoda prema nemačkom i srpskom Lidlovom katalogu koje su uglavnom približne, a neke naše i jače. Tako u najnovijem pola kilograma brokolija u Nemačkoj košta 105 dinara, a kod nas 140 dinara, koliko košta i kilogram kupusa dok je on u Nemačkoj evro, odnsosno 118 dinara. Toliko tamo košta i kilogram celera, što je jeftinije nego kod nas. Kilogram banana je tamo po akcijskoj ceni 150 dinara, što kod nas nikada nije bio slučaj. Tako se kod nas kao hit ponuda u najnovijem katalogu reklamira set autopresvlaka po ceni od 2299 dinara, dok je takav u Nemačkoj 15 evra, znači oko 1770 dinara.
Komisija radi svoj posao
Oni tamo imaju daleko veću konkurenciju i dobavljača i trgovaca. I trgovinski lanci se bore na tržištu, a uz to postoji daleko osposobljenija odnosno efikasnije komisija zaštite konkurencije koja sve prati, istražuje i onda svaku devijaciju relativno brzo uoč i onda slede velike kazne.
Imamo je i mi ali se niko ne seća kada se poslednji put oglasila nekim slučajem. Oktobra 2024. godine je pokrenula postupak protiv četiri velika trgovinska lanca pod sumnjom da su nameštali i usklađivali cene i još čekamo epilog.
„Ako vi napravite nivo ponude koji je po kvalitetu i po strukturi niži, a podignete cenu, kupac nema alternativu, nema konkurencije, moraće da kupi tu robu po visokoj ceni. To je logika trgovinskih lanaca da maksimiziraju profit koji se pravi od razlike između troškova nabavnih cena i prodajnih cena i to platimo mi“,kaže Drašković.
Morate napraviti konkurenciju i među proizvođačima dobavljačima i među trgovcima. Samo konkurencija dovodi do uravnoteženja cena, zaključio je on u emisiji Energija Sputnjika.