Sveti gral: Kako je čaša Isusa Hrista postala nagrada za potragu za nedostižnim

U Bibliji nema nijednog nagoveštaja da čaša iz koje je pio Hristos ima makar neko značenje. Mističan smisao ovom običnom predmetu dale su srednjovekovne legende. Prva kompletna verzija mita o Svetom Gralu pojavila se u Britaniji u XV veku. Nju je opisao Tomas Melori u svom delu „Le Morte d'Arthur“. U avanturama kralja Artura i vitezova Okruglog stola postojala je devojka koja je nosila u rukama Sveti Gral, takozvani Sangreal. Onima koji se posreći da se iz njega napiju, biće dato zdravlje i isceljenje.

Na jednom od pirova Gral nestaje i svi vitezovi se zaklinju da će krenuti u potragu za njim.

Postojalo je takođe drevno proročanstvo, prema kome će jedan mladi vitez, po imenu Galahad, naći Sveti Gral. On je smatran potomkom Josifa iz Arimateje. To je biblijski heroj, koji je sahranio Isusa nakon raspeća. Na kraju, Galahad ga nalazi, ali njegov uspeh bio je kratkog veka. Duša mu se uznosi na nebo zajedno sa Gralom.

Ova priča je ponovo postala aktuelna u vreme Krstaških pohoda.

Malori je iskusno upleo u svoju priču, okupivši zajedno nekoliko elemenata iz prehrišćanske keltske mitologije i hrišćanske religiozne prakse. Nakon toga, Sveti gral je počeo da se povezuje sa opasnim vojnim pohodom, gde heroji prevazilaze mnoštvo prepreka i do cilja dolazi samo jedan. Takođe, ovo je Hristovu čašu pretvorilo u neki čudesan predmet, koji donosi isceljenje.

Ovakve priče postoje u keltskim mitovima, kao i u ranoj irskoj mitologiji. Epska putovanja na kojima heroji traže različite svete ili magijske artefakte, koji su prisustvovali u mnogim prehrišćanskim kulturama.

Magijski predmeti postojali su u cilju da daruju život i isceljuju rane. U tom smislu, legende o kralju Arturu nisu sadržale ništa novo.

Nakon što se hrišćanstvo proširilo po celoj Evropi, elementi prehrišćanske mitologije počeli su da se mešaju sa hrišćanskim pričama. Pored toga, hodočasnici su donosili iz Jerusalima mnogo stvari koje su nazivali relikvijama. Ove stvari bile su na neki način povezane sa Isusom Hristom i ljudi su im pridali određena mistična svojstva.

Mnoge crkve i danas tvrde da poseduju delić krsta Isusa Hrista, klinove, koji su korišćeni pri raspeću, trnje sa trnovog venca Hrista i čak jasle gde se Gospod rodio.

U hrišćanskoj literaturi nikada nije bilo pominjanja čaše koju je Mesija koristio tokom Tajne večere. Takođe, nije bilo ni sličnih podataka ni u prvim legendama o kralju Arturu.

Prvo pominjanje o traženju Svetog grala sreće se u francuskoj pesmi s kraja XII veka. Nju je napisao Kretjen de Troa i ona se zvala „Perceval, Le conte du Graal“ („Istorija Grala“). Neki mladi vitez po imenu Perseval bio je gost na kraljevskoj gozbi. Tokom pira pojavljuje se zagonetna dama, koja nosi u rukama zlatnu čašu, optočenu dragim kamenjem. Ova posuda je u tekstu nazvana Gralom. U početku nikakvih asocijacija sa Isusom nije bilo.

Kasnije, ovaj kup se pojavljuje u pesmi Roberta de Borona koju je napisao početkom XIII veka. Boron povezuje Gral sa Josifom iz Ariteje. Ovaj Hristov učenik ga je sahranio nakon raspeća. On se pominje u sva četiri Jevanđelja. Priča je svuda ista: Josif traži da se Mesijino telo uzme i sahrani u grobnici koju je kupio. Iz teksta je očigledno da je Josif bio veoma bogat i uticajan čovek, koji je, najverovatnije, bio član Sinedriona. Prema legendi koja se pojavila u vreme Srednjeg veka, Josif je sačuvao čašu iz koje je pio Isus, a takođe je u nju sakupio njegovu krv. On je Gral odneo u Britaniju kako bi ga tamo sakrio.

Kada je Malori u XV veku sastavljao svoju verziju legende o kralju Arturu sakupio je sve te ranije elemente zajedno. Tako je nastala priča o Svetom gralu.

U pravoslavnim crkvama kao što su katolička i pravoslavna, postoji običaj poštovanja relikvija. To je važan deo pobožnosti. Postoje čak i crkve koje tvrde da se upravo u njima čuva Sveti gral. Takođe, postoje oni koji legendarnu čašu smatraju samo umetničkim i književnim objektom.

Uticaj legende o Svetom gralu i danas je prilično primetan. Ona je ostavila neizbrisiv trag i u književnosti i na filmu. Na primer, filmovi kao što su „Indijana Džons i poslednji krstaški rat“ i „Da Vinčijev kod“ govore o potrazi za dragocenom čašom. Svi su se toliko posvetili tražnju predmeta kome sam Hrist nije pridavao nikakav značaj da su zaboravili ono najvažnije. Takođe, ovaj pojam stekao je status veoma dobre metafore za označavanje nečeg željenog, ali praktično nedostižnog.