Zoran Kostić Cane: Da nisam tamo otišao, ne bih do ovde došao

Frontmen Partibrejkersa Zoran Kostić Cane nedavno je objavio prvu zbirku poezije „Ukrštene reči“ koja je za manje od mesec dana postala apsolutni bestseler. „Ukrštene reči“ su na prvom mestu top liste najprodavanijih knjiga izdavačke kuće „Laguna“, a u štampi je već treće izdanje.

Razgovor sa Canetom počinjemo pitanjem da li je iznenađen takvim prijemom „Ukrštenih reči“ i da li mu prija pesnička popularnost.

„Ne, nisam toliko iznenađen, ali mi ne prija uopšte. Imam 60 godina i taj novi nivo, količina te popularnosti malo je bez veze jer onda počinju da se dešavaju stvari koje su oportune onome što je napisano u knjizi. Znači, postajem plen za zloupotrebe razne. Pakuju me kao robu, kao da sam ja neki brend. Ali drago mi je jer mislim da je to što je napisano iznad mojih mogućnosti, da su još neke stvari u pitanju, a to je ta veza sa nebesima koje šalju poruku, a ja sam sprovodnik onima koji hoće da čuju, koji hoće da čitaju i koji hoće da saznaju“, kaže Cane za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.

- Jeste, ali ja sam sad sam. Ja sam sad na cedilu i ono – javna površina dostupna svima. Jesam pevač Brejkersa i sve to, živim na Olimpu i navikao sam se da mi oblaci frizuru prave. Ali znaš, drugačije je. Ceo život sam želeo da mogu da siđem sa bine i da budem nepoznat, nevidljiv, da se vratim u anonimnost. Ali to je nemoguće, zar ne? Jer kad te svi vide, ti postojiš. A postojiš i kad te nevide, kad si sam sa svojom istinom.

- Ma ne smeta mi. Kako da ti objasnim, smeta donekle ali onda postajem član benda, dođem u svoju organizaciju, budem samo peti deo i to mi je. I onda mogu da pustim struju kroz sebe, da oživim. Pričajući za knjigu više ti rade mozak i čuka, a ovde radiš ceo. Stojiš pred publikom i daješ joj sve od sebe.

- Ne, nisam najavio. To će biti kad bude, ako se stvore uslovi. Polako idemo da sviramo, sad smo samo preokupirani tim da nešto novo snimimo, da vidimo da li možemo da se prepoznamo kao poznata bića jedan drugom.

- Nemam pojma, ko zna da li će ga i biti. Jer sve mora da bude kao da nikad neće biti. Tako smo uvek radili i mi uvek sviramo koncert kao da nam je poslednji. To je taj trenutak – sad i sve. To je trenutak spoznaje svoje prisutnosti, identifikacije, istine, ljubavi i praštanja. Nećemo da izdamo nešto samo da bi izdali. Koga to zanima?

- Pa da, sve je gotovo. Dugo to traje i može odmah da se uradi, ali i ne mora nikad. To je samo trenutak spoznaje. Ne može niko da bude pre pesme. Pesma je prva, pa mi posle.

- Ne verujem, ali uradiću nešto. Prvo ću to da pročitam za slepe, a onda i za audio izdanje. Pokušaću kao Džim Morison što je napravio 'Američku molitvu', neku muzičku pozadinu da dam. Tu poeziju bi trebalo čitati polagano, reč po reč. To je kao kad ja sad tebi pričam, obraćanje, a ne isporučivanje neke količine reči i kad se to završi da radiš neki drugi posao.

- Bile bi tu neke atmosferske gitare i hipnotički ritam. Voleo bih da moj drug Trut svira, da mu daje jednu beskonačnost, da uvede u kapanje života. Kao slavina kad kaplje. Samo da te reči uzimaju za sebe svojom istinitošću, životnošću, iskrenošću.

- Ma ne verujem. Ne mogu o sebi tako da mislim, biće mi još teže.

- Ma da, ali ipak se mi protivimo da živimo onako kako se o nama projektuje priča kod drugih.

- Nemam pojma. Sad je najvažnije da ovo prođe sa što manje oštećenja i da snimimo jedan singl, da pokulja energija, poruka, krv, saosećanje.

- To je stara priča. Sad kad ne bih pričao sa tobom, sedeo bih na svom jezeru i gledao svoje labudove. I moj drug Šeki bi otišao do vode i rekao: Matori, još malo, pa idemo da se kupamo. Dok bi neko tamo izdisao na asfaltu u ovom našem jadnom gradu. Ne znam šta da kažem. Da nisam tamo otišao, ne bih do ovde došao.

- Ljudi to tamo ne kapiraju toliko. Oni su čudni, imaju neku svoju logiku postojanja, tako da se mnoge stvari koje se tamo dešavaju kose sa zdravim razumom. Treba čestitati tim ljudima na izdržljivosti. Nije lako živeti u ravnici i biti plen svakoj grabljivici.