Svako vreme ima heroje spremne da odbrane ljubav i dobrotu

U razgovoru sa Sputnjik Bukvić otkriva zašto je rešio da stane iza kamere, šta je naučio od Mire Banjac i Puriše Đorđevića, a šta od Lijama Nisona i Lika Besona i zbog čega smatra da profesija glumca nosi veliku odgovornost.

- Imam želju već desetak godina da ispričam jednu priču iz detinjstva. S obzirom da sam radio dugo u Francuskoj, gledao sam kako nastaju filmovi i shvatio sam da bi se izabrala dobra tema, ona mora da bude proživljena i lična. Toliko toga se dešava u ovim našim krajevima, a ne pričamo o tome. Postoji divna poslovica: „Orhideje rastu na đubrištu“. Da bismo imali dobru dramu, moramo da imamo podlogu, život koji je upoznao dramu. Dvanaest godina u Parizu mi je dalo do znanja da u Francuskoj manjka drame. Imaju veliku produkciju - oko 250 filmova godišnje od kojih određeni broj nema dramsku podlogu, jer reditelj jednostavno nije doživeo dramu u svom životu. Nije im, recimo, nestalo struje od 1945. godine. Nisu imali ozbiljnijih društvenih trvenja, osim revolucionarnih kada su se na ulicama branili zakoni socijalne prirode. Onda sam shvatio da bi mi trebalo da se bavimo našim orhidejama i iskopao sam priču koja me je nadahnula da napišem scenario za dugometražni film radnog naslova „Antitalenti“ koji je u razvoju. Spremajući se za taj film napisao sam kratki film nadahnut likom deda Panta koji je originalno inspirisan životom moje bake. Želeo sam da kratkim filmom ispričam priču o svojoj baki koja je do kraja živela dostojanstvenim, čestitim i lepim životom. Bila je radosna do kraja i želeo sam da pokažem kako starost i usamljenost mogu imati i lepu stranu.

- Naučno-fantastična. Mira je jedna topla, divna, vedra gospođa koja u svakoj ulozi pleni. Da statira u trećem planu, ona svojim bićem prizove pažnju publike. Mira je Sremica, a moja baka je bila Banaćanka, pa sam mislio da bi ona bila idealna. Malo sam se bojao kako će reagovati imajući u vidu njene godine, ona je peta najstarija glumica u svetu. Ali, shvatio sam da se ona raduje svakom radnom danu, da nju posao održava, daje smisao i puls životu. Donela je onu dozu radosti koju je imala moja baka kada je živela svoje poslednje dane i zahvaljujući njoj ovaj film je dirljiv i emotivan.

- Trebalo bi da se bavimo temama koje nas diraju, životom naših građani na početku 21. veka i danas. Možemo se baviti decom, životima naših roditelja, naših državnika, ljudima u rasejanju. Imamo skoro pet miliona ljudi van zemlje, a filmska kamera nikako da ode da snimi život, recimo, našeg čoveka koji živi u Francuskoj i koji je 20 godina proveo po ratištima, potucao se po raznoraznim gudurama kao jugoslovenski, pa srpski vojnik, pa je kasnije bio u Legiji stranaca i posle dve decenije dobio pasoš i pravo da živi normalnim životom. Najbolja tema je ona koja je nepretenciozna, koja ima za cilj da ispriča malu priču, a da se obraća univerzalnom gledaocu.

- Svi mi manje ili više tokom svog odrastanja doživljavamo neku vrstu nasilja, toga ima svuda. Od toga pate i Amerikanci, Rusi, Srbi. Nasilje nema nacionalnost ni pol. Pate jednako i žene i muškarci. Možda više žene. Ne želim da merim, ali psihičko zlostavljanje jeste skrajnuta tema. Serija „Azbuka našeg života“ nastojala je da raščlani sve zamke na koje ljudi nailaze. Pojedinac i ne zna da je maltretiran, a kada to shvati, oseća gubitak samopouzdanja i dostojanstva. Tada se nalazi u mračnoj ćeliji, nema snage da govori o tome ni svojim najbližim. O tome govori ova serija, temi koja nikako da dođe na red, jer smo doživljavali druge vrste agresije - fizičke, ratne, raznorazne egzoduse.

- Veliki izazov je kada vam ponude ulogu koja će izazvati u najmanju ruku ambivalentnu reakciju ili će ljudi čak početi da vas mrze. Meni je Veljko doneo izazov da pokušam da opravdam negativca, a to sam uradio tako što sam shvatio da se radi o bolesnom čoveku, o patološkoj ljubomori, kada čovek u svakom trenutku ima osećaj da ga partner vara. Mi smo svi danas manje ili više polunormalni jer živimo život koji prevazilazi čovekov ritam. Veljko jednostavno izgubi kontrolu i iz njega izađe ono najcrnje.

- Shvativši pre deset godina da ja nisam lik koji tumačim, nego da sam mnogo udaljen od onoga što se dešava mom liku, uspeo sam da napravim jednu vrstu bedema i to mi pomaže. Taj osećaj da se to što se dešava mom liku ne događa meni, mnogo mi znači u situacijama kada moram da snimim nešto što mi ne prija, kada sam ponižen, a to je ono što se dešava Urošu Periću.

- Igrom slučaja ja za to delo Branimira Šćepanovića znam 20 godina. Čitajući ga doživljavao sam neverovatne slike u mom umu i mašti, to je duboko uticalo na mene. Kada su me pre tri godine pitali da li bih radio tu novelu, nasmejao sam se, a kada sam čuo ime Puriša Đorđević, obradovao sam se. Sarađujući sa njim, shvatio sam da je čovek živ dok god želi da doprinosi, dok njegovo postojanje ima smisla. Purišu je održavala ljubav prema filmu, prema veri da lepota može zaista da utiče tako da svet promeni na bolje. Dirljivo je i lepo bilo videti da devedesetosmogodišnji dečak i dalje ostvaruje svoj san. To je za nauk svima nama koji imamo osećaj učmalosti i depresije.

- Apsolutno. Uspeli smo i to ne samo u okviru našeg jezičkog govornog područja nego i u Estoniji, Parizu, Palm Springsu, Istanbulu, Lokarnu. Gde god se pojavio izazvao je frenetičnu reakciju, ako ne i stojeći aplauz. Ono što je značajno u ovoj priči jeste što su obični ljudi heroji i mali ljudi donose preokrete u velikim bitkama. Ja verujem i dan danas da mali čovek ima veliku moć, ali mi danas - zbog javljanja robotike i veštačke inteligencije - doživljavamo svoje mesto kao nižerazredno. Ja se sa tim ne mogu složiti. Verujem da svako vreme nosi svoje heroje i verujem da bi se i u ovom digitalnom svetu pojavili pojedinci koji bi bili spremni da pomognu drugom različite vere, zajednici, opstanku čovečanstva, ljubavi i dobrote.

- Svi veliki ljudi koje sam sreo u dosadašnjoj karijeri bili su dostupni, obični, pristojni i uljudni. Što je čovek uspešniji on je jednostavniji. Mislim da je to suština uspeha – da ostaneš ono što si bio kada si se rodio, što si bio u detinjstvu, pa u mladosti, kroz karijeru do starosti. To mi je dalo upute kako bi i ja trebalo da se ponašam.

- Pozorišna scena je izdugnuta metar iznad zemlje i ljudima koji hodaju po njoj daje poziciju sa koje postignu uspeh ili izazovu bleštavost u očima posmatrača. Kada se spusti sa te scene čovek se ne spušta na nivo zemlje, već ispod zemlje. Što je scena blještavija, to je ponor mračniji i dublji. Ovim rečima Ljubomir Simović objašnjava sudbinu glumaca. Biti u fokusu velikog broja ljudi i kontinuirano pronalaziti snagu i radost da se ponovo popneš i da ponovo zasijaš, lakše je kada je čovek mlad. Zato nije lako ostati glumac kao Mira Banjac.

- Velika je to odgovornost. Glumac može biti zabavljač, glumac nas može podsetiti na neke događaje iz istorije koji su odlučili ovo vreme u kome živimo. Od glumca zavisi da li će se manje ili više psovati u školama. Glumac je ogledalo društva, zajednice. Običan gledalac retko može da prepozna šta je u glumčevoj igri scenario, režija, a šta on sam. To je kompleksna profesija koju jako volim i za koju shvatam da je društveno veoma bitna.

- Ne opterećujem se previše budućnošću. Trudim se da živim svaki dan kao da je poslednji. Voleo bih da uspem da ispričam neke priče i kao scenarista i kao reditelj, ali i ovo do sada je bilo super. Planiram na leto sledeće godine da snimam film „Antitalenti“, a poslednje što sam radio je francuski film „Sulak“ o životu Bruna Sulaka i njegovog prijatelja Stiva, romantizovanu dramu o pljačkašima koji su šezdesetih obeležili podzemlje Francuske. Niko ne zna kako se Stiv zaista zvao – da li Radiša Jovanović ili Novica Živković. Bio je iz Leskovca. Imao je dva pasoša i niko nikada nije mogao da ustanovi ko je zaista bio Stiv.