Ovim rečima počeo je svoje obraćanje Vladan Matijević primivši priznanje Biblioteke grada Beograda.
Direktorka Biblioteke grada Beograda Jasmina Ninkov uručila je Matijeviću nagradu „Beogradski pobednik“ za roman „Pakrac“, a ceremonija u gradskoj biblioteci počela je minutom ćutanja kojim je odata počast prošlogodišnjem laureatu Goranu Petroviću.
Matijević je ispričao koliko mu je bilo teško da napiše „Pakrac“:
„Bilo mi je mnogo teško dok sam u glavi držao te ljude sa margine i dok sam pravio taj svoj svet i trudio se da bude što ubedljiviji. Ni to nije bilo toliko teško, koliko kada sam je završio. Učinilo mi se da je neće niko ni objaviti, ni čitati, a kamoli nagraditi. Suviše je to mračno, crno, suviše tu ima bolnih stvari i taj moj svet se dosta dodiruje sa ovim sadašnjim, a ljudima je dosta i problema u sadašnjem svetu. Kao i svi pisci, ja sam bio siguran u svoje delo, ali sam sumnjao u izdavače i čitaoce i onda sam poslao svoj rukopis uredniku Dejanu Mihailoviću i u propratnom pismu sam napisao da ću razumeti ako se odbaci taj roman. Bilo je teško i čekati šta će mi javiti. Posle deset-petnaest dana me je nazvao i rekao – Vladane, napisao si odličan roman“.
Vladan Matijević: Suviše je to mračno, crno, suviše tu ima bolnih stvari
© Sputnik / Marija Jakovljević
Autentična i složena slika savremenog društva
Žiri je ocenio da se među poetički, tematski i stilski raznolikim romanima, objavljenim na srpskom jeziku tokom 2023. godine, knjiga „Pakrac“ Vladana Matijevića vrednosno je odskočila majstorstvom pripovedanja kojim se oblikuje autentična i složena slika savremenog društva.
„Glavni junak, ophrvan traumama, paranojama i bolestima, u fragmentarnim monološkim ispovestima upućenim imaginarnom prijatelju Pepiju, pripoveda o svom dotrajavanju u savremenom Beogradu. Ovaj povratnik sa slavonskog fronta, svedok i učesnik ratnih užasa s početka devedesetih godina prošlog veka, pokušava da opstane u svetu koji mu se ukazuju kao proistekao ir ratnih zločina i nasilja, u društvu koje nastavlja da nasilje i zločine proizvodi i uveličava“, istakao je predsednik žirija Predrag Petrović.
Po neprestanom sučeljavanju sa zlom u sebi i u svetu, ovaj junak, primetio je žiri, ima svoje moguće literalne prethodnike – od Andrićevog Mustafe Madžara koji uporno ponavlja da je svet pun gada, preko groteksnih likova proze Miodraga Bulatovića koji se bore sa đavolima u sebi i drugima, potom marginalaca stvarnosti proze i antiheroja filmova crnog talasa, pa konačno do likova iz matijevićeve zbirke „Prilično mrtvi“ i romana „Vrlo malo svetlosti“:
„Može se roman 'Pakrac' čitati i kao stvarnosna, ali i kao noar proza, politički ali još više i kao psihološki roman, međutim on je prvenstveno beogradski roman, on pripada osobenom i prepoznatljivom romaneskom podžanru koji se uobličio tokom 20. veka, od romana Milutina Uskokovića, do ostvarenja Borislava Pekića ili Slobodana Selenića. Prikazuje sjaj i bedu prestonice, urbanu devastaciju i otuđenje, Matijevićev roman ispisuje upečatljive i živopisne omaže karakterističnim beogradskim člokalitetima, prvenstveno pijaci Đeram i Bulevaru revolucije, ali i, recimo, beogradskim bioskopima u kojima se glavni junak prepušta igri svetlosti i mraka“.
O ljudima u različitim uniformama
Matijević je u prigodnom tekstu koji je pročitao podsetio na Andrića i njegovo viđenje vojske:
„U vreme ratnih sukoba ili kada vojna sila preuzme vlast i zavede ratno stanje u nekoj zemlji, skoro uvek se reč 'vojska' izgovara onako kako ju je bosanski narod izgovarao kada je u Bosnu stigao Omer paša Latas. Andrić u svom nezavršenom, a meni posebno dragom romanu, kaže da se ta reč izgovarala najčešće šapatom. Tako ju je izgovarao i onaj koji nije imao ništa da izgubi i koji nije znao ništa o državnoj politici i društvenim previranjima, niti o aktuelnim sukobima. I u Andrićevom i u delima drugih svetskih pisaca obično se govori o vojsci koja je došla da bude kaznena ekspedicija, koja nemilosrdno ubija, hara i pali kao pošast iz najstrašnije priče“.
Vreme i mesto u kojoj se odvija ratna drama, primećuje Matijević, nemaju veliki značaj:
„Bez obzira na ishod ratnog sukoba, takva vojska menja sudbinu zemlje i ljudi u njoj. Vojska o kojoj piše Andrić narodu oduzima stoku i za nju, bar u prvo vreme, daje priznanice, a ukoliko susretne usamljenu i zalutalu ženu nastupi pohotno i neuračunljivo. Posle toga i najgrublji anadolski regrut više želi da prećuti i zaboravi taj događaj nego da o njemu govori. Svejedno je, na kraju se obično ispostavi da li su vojnici ušli u grad u strogom poretku, sa vojnom muzikom, pažljivo odeveni, čisti i negovani ili raspojasani, premoreni, znojavi i zakrvavljenih očiju. U ovom svečanom času , dok primam nagradu za svoj roman 'Pakrac' koji između ostalih govori o ljudima u različitim uniformama, odlučio sam da pomenem Andrića i njegovo viđenje jedne vojske“.