U nekom jutarnjem programu, zaboravih kanal, čuo sam, da je legendarni košarkaš i trener Dejan Milojević doživeo silan srčani udar u Solt Lejk Sitiju. Već je pao mrak kad mi je kum javio da je prestalo da kuca to plemenito srce čoveka blaženog osmeha, koga su svi neizmerno voleli... Ama, baš svi! Posebno lopta, koja mu se lepila za dlanove u konkurenciji košarkaških gorostasa, teških centara. Bio je najveći od svih, i to sa centimetrom iznad dva metra!? A, u stvari, bio je uzvišen...
Tek sad mi je jasno!
Ta dva šoka u jednom danu! I prva pomisao, koliko je život surov i nepredvidiv. Danas jesi, sutra nisi. Ni takva ljudina mu ne može ništa! Kad udari presing - nema odbrane. I to bukvalno! Nije fraza, nije uzrečica, nije patetika, to je je život, kojeg opisuje smrt...
Igra na sve, u kojoj, na kraju, ne ostane ništa.
Dejana Milojevića nisam poznavao lično, nikada nismo uradili intervju „oči u oči“, ali smo razgovarali nekoliko puta. I to je bilo dovoljno da spoznam kakav je čovek bio...
I ostao!
Nekada je s lakoćom razgrtao rivale pod obručem i u reketu, a po završetku karijere počeo je to ogromno znanje i veštinu da prenosi na mlađe. Jedan od njih bio je i Nikola Jokić. Ali, nije ovo priča o Jokiću. Ovo je priča o životu, jednom jedinom, koji svi imamo i svi treba da ga se plašimo...
Jer, srce ne kuca...
Srce otkucava!
Prva pomisao mi je bila oko čega se sve ljudi nerviraju, svađaju i gube te dragocene otkucaje. A, život odbojava kao taksimetar. Kad se zaustavi. ide sledeća vožnja...
Besplatna, tužna i kratka!
Trčimo, jurimo, žurimo, a nigde ne stižemo. I šta onda? Onda se desi da jedan ovakav prerani odlazak čoveka, sportiste, u 47. godini, utiče da, bar na sekund, svesno zastanemo i kažemo: „Uh, pa ovo može svakom od nas da se desi...“.
I, ne, nemojte se nervirati oko toga što je neko zatrubio u saobraćaju, ili što zovu iz banke, ma šta god da je po sredi... Čuvajte se, čuvajte srce, jer ono kuca i za druge!
Osetio sam potrebu da ovo napišem, ne zbog nekog novinarskog mudrovanja. Zapravo, listajući po društvenim mrežama naišao sam na klip u kom je Milojević objasnio, jednom prilikom, suštinu života. Tako iskreno i prosto je to učinio kada je evocirao uspomenu na odlazak iz Partizana u Valensiju...
„Ja sam otišao u Valensiju, prvo volim da igram, igrao bih više. Drugo, tamo je bio Vule Avdalović. Lepši život, moja porodica je živela lepše, mi smo živeli lepše, iako smo zaradili manje. Karijera mi je verovatno kad odeš u CSKA, pa posle ne znam gde, a ja sam iz Valensije otišao u Galatasaraj, ali je meni i Galatasaraj bio super. Isto divan grad. Ja sam opet birao da živim lepo. Ja sam sad u San Francisku... To ne treba tako ako gradite karijeru, ali mene nije bilo briga, jer mi imamo jedan život i mi treba da gledamo da što više uživamo u njemu u svim aspektima života. Ja sam ubeđen da ti nećeš raditi dobro svoj posao, ako nisi zadovoljan svojim životom van košarke“, rekao je jednom prilikom Miloje, koga, nažalost, više nema...
Ostaje uspomena na najvećeg: sa centimetrom iznad dva metra! Bio je jedinstven i drugačiji, jer on košarku nije igrao...
On je košarku živeo!