Zidanje Skadra usred Beograda

Potresan mit u dramatičnom izvođenju članova Bitef dens kompanije u avgustu je imala priliku da vidi publika festivala „Ćirilicom“ u Budvi, a kako je Isailović svojim koreografskim rukopisom predstavio čuvenu epsku pesmu Beograđani će gledati 19. oktobra u Bitef teatru.

Iz jednog „ličnog zidanja Skadra“ iznedrio je i predstavu, koju smatra svojim najzrelijim delom do sada:

„Kao i sva druga dela i ovo radim iz sebe, iznutra. Želim da pružim bogatstvo koje je došlo iz mene, iz ličnog iskustva. Imao sam i sam žrtvovanje ljubavi, ali ne mogu da kažem da je isto. U pesmi je reč o žrtvovanju radi očuvanja imena i položaja Mrnjavčevića. Moje je bilo malo drugačije. Morao sam da dam mnogo da bih dobio još više. Gojkovica mlada dala je život, ali i mnogo više posle toga. Njoj nije zazidana dojka i oči da bi mogla da vidi svoje čedo kako raste i da ga doji, kao i svu decu koja su ostala bez majki. Svaka žrtva nosi sa sobom jednog velikana“.

Isailović primećuje da je poslednjih desetak godina feminizam velika tema u svim sferama, a u osnovi pesme „Zidanje Skadra“ je priča o sukobu dva ženska principa:

„Imamo princip koji zahteva, a to je vila i onaj koji daje u liku majke koja se žrtvuje. Šta sve jedno žensko biće može da podnese i koliko je jako? Ja sam pokušao i mislim da sam uspeo da kažem da je žena najveća snaga, a mi muškarci možemo samo da im pozavidimo na tome“.

Isailović ističe da se zidanje Skadra dešava u svakoj kući:

Autor zapaženih i nagrađivanih plesnih predstava „Dunjaluk“, „Magbet“, „Životinjska farma“, „Stranac“, „Glad“ i „Triptih“, ističe značaj vraćanja nacionalnih tema u pozorišta:

„Savremeno doba ne može da priđe tim starim delima i onima koji su ih stvarali. U njima leže svi odgovori. Pre neki dan sam pročitao na internetu – 'Ko ne sluša babu, slušaće lajfkouča' i to je to“.

Smatra da savremeni ples može da približi tradiciju mladom čoveku danas:

„Savremeni pokret je nepresušan izvor i telom možeš da se izraziš na milion načina bez verbalnog teatra na koji smo svi navikli. Svako ko stvara plesni teatar, ne sme da ima sram i strah. Ja nikada ne stvaram pitajući se da li će se to nekome svideti, šta će da kaže branša. Mene zanimaju laici. Pozorište je osnovano za razonodu ljudi i ja stvaram bez straha i ne razmišljam o krajnjem produktu. Moraš imati hrabrosti da ispričaš priču iz sebe. Morate da zagrebe u sebe i da date svoja loša iskustva, strahove, boli, anksioznosti, svoje uspomene i ljubav. Zato što pozorište ne trpi površnosti i okvire“.

Poslednjih osam godina Isailović je radio širom Evrope sazrevajući kao koreograf:

„Počastvovan sam i veoma srećan što sam jedini Srbin koji je radio u svim najvećim kućama kao što su Boljšoj teatar, Bečka opera, Marinski teatar… Mnogo mi znači da kupim tuđe poglede, priče, druge kulture, da upoznajem ljude drugog mentalnog sklopa i nacije. Mene to obogaćuje i čini jakim koreografom. Evropa je po meni najzanimljiviji deo sveta sa mnoštvom različitih kultura. Putujem i na sebe stavljam sve te zakrpe. Od svakog uzmem po nešto i mislim da je zbog toga moj koreografski potpis prepoznatljiv, bogat i drugačiji“.

U Rusiji je shvatio kako se podržava, voli i čuva balet:

„Boljšoj teatar čuva vojska, jer je to njihova svetinja. Tamo sam naučio kako da vrednujem svoje noge, um, svoje želje i snove. Da bih savladao rusku školu baleta morao bih da provedem mnogo više vremena u Rusiji, ali najviše sam naučio kako treba da se ceni plesna umetnost. Bože moj, bože moj! To je druga planeta“.