Gol Darka Lazovića u 96. minutu za osmehe na licima i radost zbog remija (1:1) samo je „zamaskirao“ koliko smo zapravo loši bili. A bili smo očajni.
Ko je gledao utakmicu mogao je da shvati i da nauči šta znači ona čuvena floskula bod kao kuća. E, to je taj bod koji je Piksijeva nemotivisana i bezopasna Srbija osvojila protiv slabašnih i praktično već prežaljenih Bugara na putu ka Evropskom prvenstvu.
Mučno je bilo gledati poslednja dva meča reprezentacije Srbije protiv Jordana (3:2) čiji fudbaleri uz, dužno poštovanje, podsećaju više na amatere, nego na profesionalce, i protiv Bugara na Ludogorec areni.
Sistem koji Dragan Stojković uporno forsira sa trojicom pozadi i dva beka koji „glume“ krila i izlaze visoko samo pokazuje koliko pozadi „duva promaja“ i koliko nam je odbrana ranjiva.
Da se ne lažemo, mogli su Bugari minimum još dva da nam daju, preko Ruseva koji je amaterski reagovao u situaciji „jedan na jedan“ sa Vanjom, a tu je i prečka Krasteva kada je srpski gorostas među stativama već bio savladan.
Ali, sreća ne prati samo hrabre, sreća prati i čuva Piksija. Tako je bilo i kada Kristijanu Ronaldu nije priznat čist gol na Marakani, na radost svih nas. Prešla je lopta liniju, zna to i holandski artibar Dani Mekeli, koji je da bi sačuvao sebe otpustio pomoćnika koji nije podigao zastavu.
Da, i to je moguće..
Imali smo sreće i protiv Jordana da Joveljić u samom finišu reaguje u stilu najboljih golgetera i da po ko zna koji put donese Srbiji preokret, kao što je bilo protiv žilavih Iraca na Piksijevom debiju (3:2, 1:2), ili u Portugaliji kada je Mitrović utišao dupke pun Da Luž u samom finišu i odveo nas na Svetsko prvenstvo gde smo se na momente potpuno fudbalski raspali.
Ne zavaravajmo se da smo bili bolji od Portugalije, samo su Srbiji i Piksiju fudbalski bogovi bili naklonjeni zbog nekih drugih nepravdi koje smo doživljavali i proživljavali u prošlosti.
I neka, sreća je bitan faktor i treba je zaslužiti, ali neće ni ona večito da vam čuva leđa. Varljiva je, lako prevrtljiva i brzo se potroši. Videli smo svi kako je izgledala Srbija u Kataru, kada smo se pokisli ekspresno vratili kući, a sanjali smo kojekakvu osminu finala, četvrtfinale, pa čak i polufinale.
Sudar s realnošću bio je bolan, a brojke neumoljive i one nikad ne greše! Osam primljenih golova na tri utakmice... Mnogo je kume. Za ozbiljnu reprezentaciju i previše.
Zato i ne čudi što su Orlovi kao poslednjeplasirani tim u svojoj grupi završili takmičenje. Usledilo je otrežnjenje, a na izvinjenje selektora nacija je čekala šest meseci.
I stiglo je. Krenulo se u nove pobede sa starim ambicijama da budemo bolji, najbolji u kvalifikacionoj Grupi G, i da posle 20 godina konačno odemo na Evropsko prvenstvo.
Da se razumemo, otići ćemo mi tamo. Nemamo uopšte dilemu iz ovakve grupe sa mučenom Litvanijom, slabašnom podmlađenom Bugarskom i prosečnom Crnom Gorom. Dve idu direktno, mi i Mađari smo tu najozbiljniji kandidati i po dosadašnjim rezultatima i po kvalitetu. Ali...
Šta ćemo onda kad odemo na to famozno Evropsko prvenstvo, gde nas nije bilo od 2000. godine i Belgije i Holandije?!
Sa ovakvom igrom, gde se greši u osnovnoj pas igri, gde se šalju duge i poprečne lopte i tim deluje kao muva bez glave... Sa samo jednim istinskim kreatorom igre kapitenom Dušanom Tadićem koji će gaziti 36. godinu.
Dali nam se opet crno piše? Voleo bih da grešim.
Razgrad je bio pokazatelj koliko smo tupi bez Mitrovića, Vlahovića i Jovića. Svaka čast Dejanu Joveljiću i Đorđu Jovanoviću na borbenosti, ali daleko je to od onog na šta je naciju navikao Mitrogol... Ima i on čovek pravo na povredu, poštedu, na odmor.
Piksi se i dalje uporno drži njegove filozofije na gol više i da to bude lepršavo za oko. To mora da se ceni, u tome i jeste lepota fudbalske igre, ali za to morate da imate igrače. Da li ih Srbija ima? Ima ih, ali evidentna je smena generacija koja kuca na vrata, a ukoliko se uzme u obzir da mlada selekcija odavno kuburi sa rezultatima i da je nema na fudbalskoj mapi Starog kontinenta, onda je to dodatni razlog za brigu.
Eto, koincidencija, baš danas u Gruziji počinje EP za U21, ali nas tamo nema, svetlosnim godinama smo daleko od toga.
Gurnuće se pod tepih ovaj remi i bod ko kuća, proći će leto i stići septembar kada nam stiže Mađarska sa Italijanom Markom Rosijem na čelu. I možemo mi da dobijemo te Mađare, bolji smo fudbalski od njih, to nije sporno, ali šta ćemo onda kad odemo na to Evropsko prvenstvo, gde nas čekaju 20 i kusur godina?
Mislite o tome...