Rusija je do 2000. godine bila „zaključana“ za inostrane fudbalske stručnjake, sve do dolaska Borisa Bunjaka koji je tokom karijere u Srbiji sedeo na klupi Sloge iz Kraljeva, Javora iz Ivanjice i niškog Radničkog.
Jedan telefonski poziv promenio je sve!
Iako su ruski mediji pričali i pisali o tome kako je do saradnje sa Uralanom iz Eliste došlo zbog sličnog prezimena i da su ga pobrkali sa Leonidom Burjakom, selektorom SSSR-a i trenerom Dinamo Kijeva, Bunjak je iz objasnio kako ga je put 2000. godine odveo u Rusiju.
Apostrofirao je da se ponosi činjenicom da je bio prvi strani trener u ruskom fudbalu.
„Dosta davno je to bilo, ima 23 godine. Moj osećaj je da bi bilo greška kada ne bih rekao da sam ponosan na tu činjenicu, da je to trenutak istorije u ruskom fudbalu i u mom životu. Jer, biti prvi po bilo kom pitanju ima neku vrednost. Jedino nisam zadovoljan trenutkom u kome sam bio u klubu, koji u tom trenutku nije bio spreman da napravi nešto više, nešto veće. Ali, opet je u pitanju bilo jedno veliko iskustvo, kako za njih, tako i za mene“, istakao je na početku razgovora Bunjak.
I u dahu nastavio.
„Ne znam kakva je priča osvanula u ruskim medijima. Moj dolazak bio je splet nekih slučajnih okolnosti. Bio sam trener Javora iz Ivanjice nekoliko godina pre dolaska u Rusiju. U to vreme je kapiten mog tima bio Tatović. I dok sam bio na odmoru, usledio je njegov poziv. Javlja se i kaže: 'Šefe, šta ima novo, kako ste? Imate li klub, pošto postoji ponuda iz Rusije, traže trenera'. Kako sam bio na kafi, nasmejao sam se i pitao ga da li me zeza, bio sam zatečen i iznenađen, jer znam da niko ne ide u Rusiju. Takođe, nisam znao ništa od detaljima ruskog fudbala, o ligi, igračima. I on na to kaže: 'Šefe, možete da odete da vidite, da razgovarate, imate plaćenu povratku kartu. Posle dva dana sam bio u Moskvi“, priseća se Bunjak kao juče da je bilo nešto što se dešavalo pre 23 godine.
Mnogi u Srbiji, čak ni oni koji prate fudbal, verovatno nisu čuli za klub po imenu Uralan Elista. Osnovao ga je Kersan Iljumdžiev koji je gotovo dve decenije bio na čelu FIDE. Javila se želja da u grad Elistu, dovede i fudbal i tako je počeo da ulaže u najvažniju sporednu stvar.
„Ne samo što je predsednik kluba bio pasionirani ljubitelj šaha, on je bio i na čelu Svetske šahovske federacije. Hteo je fudbal i doveo je fudbal. U Elisti se održavala Olimpijada, šahovska, tako se zvalo. I on je za tu svečanost, za pomenuto takmičenje, napravio Olimpijsko selo. I u tom selu smo svi živeli, igrači, treneri, sportski radnici“, objašnjava naš sagovornik.
Iskusni trenerski stručnjak objasnio je vrlo brzo i zbog čega je posao dogovarao u Moskvi, a ne u Elisti.
„Uralan je tada boravio u Moskvi, bili su u kampu četiri dana jer su imali utakmicu protiv CSKA iz Moskve. Došao sam da pogledam ekipu, da vidim kako izgledaju, da vidim kvalitet igrača. Interesantno, još je tu bio aktuelni trener. Bilo je petorica srpskih igrača na probi, tako da su se oni paralelno pripremali utakmicu i posmatrali naše fudbalere. Bio sam sa strane, tek posle utakmice sam imao zvaničan razgovor o potpisu ugovora sa predsednikom.
Bunjak koji je u bogatoj trenerskoj karijeri radio i u Crvenoj zvezdi kao pomoćnik, „premotao je film“ na prvi susret sa vlasnikom Uralana – Kersanom Iljumdžievom.
„Bio sam kod njega u kabinetu jer, ipak je on predsednik jedne republike koja je imala sedište u Moskvi. Obavili smo službeni razgovor i moj prvi utisak bio je da se radi o jednom vrlo iskusnom čoveku, spremno da napravi nešto veliko. Video sam tu neverovatnu energiju da stvori nešto veliko. Taj razgovor koji smo vodili tekao je u nekom budućem vremenu. Postavljeni su koreni za ono što bi trebalo da dođe“, ističe Bunjak.
Ali, to nešto veliko – nažalost, nije se dogodilo. Srbin se u Uralanu zadržao oko šest meseci i za to vreme nije osetio ukus pobede. Učinak sa klubom iz Eliste bio je 15 poraza uz dva remija, što je neslavan rekord u ruskom fudbalu.
I kako to obično biva, neko je „pustio buvu“ da je možda tu bilo i nameštanja rezultata, što je malo verovatno. Bunjak je u razgovoru za Sputnjik bez pogovora otvorio i to poglavlje.
„Ja to ne mogu niti da negiram, niti mogu da potvrdim. Ukoliko se to zaista događalo, apsolutno je jasno da se događavalo van mog uticaja i znanja! Ono što je meni bilo važno, je da sam radio maksimalno profesionalno. Pripremao sam treninge i utakmice. Taj rad apsolutno ne može da se dovede u pitanje, ali da su rezultati za analizu, to stoji. Što se tiče rezultata, znate i sami šta je potrebno za rezultat. Treba kvalitet, spremnost igrača, atmosfera, a utiče i mnogo spoljnih faktora, jedno jedinstvo. Mi to nismo mogli da imamo“, kaže Boris.
Na pitanje šta je bila prepreka na tom putu jedinstva, usledio je odgovor:
„U ekipi sam imao jednog ili dvojicu momaka koji su iz Rusije. Svi ostali bili su iz drugih država. Petorica Brazilaca, petorica iz Srbije, svi drugi igrači su iz Kazahstana, Tadžikistina, Uzbekistana. Nemoguće je sa toliko različitog mentaliteta da napravite jednu kompaktnu sredinu i da ostvarite rezultat.
Nekadašnji trener Uralana i pionir trenerskog posla za strane trenere u Rusiji, u potpunosti je protiv sankcija koje poslednjih godinu dana trpi kompletan ruski sport. Politika je po običaju duboko „zarila svoje prste“ u sport, a Bunjak, koji poručuje da je apolitičan, ističe da mu jedna stvar nikako nije jasna.
„Apsolutno svaki sportista mora da osudi te sankcije. Ja samo ne mogu da razumem sportiste koji se uključuju u tu akciju protiv ruskih sportista. Jer, sport je ipak nešto najzdravije u svim državama. Ali ova trenutna situacija, kada je ruski fudbal pre svega u pitanju, mislim da je apsolutno neprihvatljiva za bilo kog sportistu i čoveka koji nema veze sa politikom. Ja sam apolitičan tip i ne posedujem rečnik kojim bih se obratio i objasnio neke političke detalje. Ali, kao sportisti mi je apsolutno neprihvatljivo da ruski sport bude tretiran na taj način“, istakao je Boris.
Boris Bunjak
© Foto : Ustupljene fotografije
Bunjak se posle kratke epizode, dovoljne da bude ispisana istorija, vratio iz Rusije u Srbiju, stigao je čak i do najtrofejnijeg srpskog kluba Crvene zvezde.
„Vratio sam se u Mladi Radnik, a posebno sam ponosan na jedan detalj iz moje karijere, jer mislim da nema puno trenera koji su se se vraćali u svojih sedam prethodnih kluba. To smatram većim uspehom, čak i od nekih trofeja koje sam osvojio u karijeri. Posle Radnika sam napravio pauzu od pola godine do godinu dana, jer je bio otvoren razgovor oko eventualnog dolaska u Crvenu zvezdu. Zbog toga nisam smeo, niti sam želeo da prihvatim nijednu ponudu. Čekao sam i dočekao taj trenutak. Bio sam od 2002. do 2003. u Zvezdi. Kasnije me je put preko Hajduka iz Kule odveo u arapski i azijski fudbal. Dubai, Emirati, posle toga Oman, Saudijska Arabija i Liban“, ponosan je Bunjak.
Šezdesetosmogodišnji strateg trenutno radi u Kuvajtu, gde vodi najpoznatiji tim Kasiju.
„Trenutno sam na klupi Kasije. Eto, imao sam tu sreću da sam u Kuvajtu vodio dva najveća kluba, jer sam bio i šef stručnog štaba Arabija. Uz to sam bio i selektor Kuvajta i to je jedan bitan momenat u mojoj karijeri i životu“, zaključio je Boris Bunjak.
Gost emisije „Miljanov korner“ bio je fudbalski trener Miodrag Martać.