Njome se na modernim osnovama obnavljala naša književnost druge polovine 20. veka, kaže za Sputnjik Marko Nedić, jedan od priređivača Mihailovićevog dela za Matičinu znamenitu ediciju „Deset vekova srpske književnosti“.
Govoreći o piscu koji je za života bio klasik, a čije su se mnogobrojne borbe danas zauvek završile, Nedić potvrđuje opšti stav da je reč o autoru koji je nesumnjivo bio jedan od naših najboljih i najcenjenijih proznih pisaca poslednjih decenija prošlog i prvih dveju decenija sadašnjeg veka. O književniku koji je podjednako značajan kao pripovedač i romansijer, dramski pisac, scenarista ali i tvorac dokumentarne proze o Golom otoku.
„Njegova proza je bila i ostali sažeta, zgusnuta, bez suvišnih mesta,. praznog hoda, sentimentalnosti i patetike, nametljive lirizacije ili naglašenog psihologizma tako modernog u vreme njegovih stvaralačkih početaka. Kod njega je sve u na izgled oporim stilskim tonovima i rešenjima, a u podtekstu u neposrednom, ispovednom, usmenom svedočenju u formi iskaza o individualnom doživljaju i viđenju stvarnosti njegovih književnih junaka, veoma uspešno ostvarivanom u romanima Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaši, Gori Morava, Zlotvori, Treće proleće i pripovetkama Frede laku noć, Uhvati zvezdu padalicu, Lov na stenice, Jalova jesen, Preživljvanje“.
Otuda, smatra Nedić, nimalo nije neobično što je Mihailovićeva naracija bila takva kada se vidi kakav je svet koji je opisivao i stvarnost na koju je kao pripovedač bio usredsređen.
„Tome je doprinelo i njegovo tragično golootočko i duboko proživljeno životno iskustvo uvek aktivnog pisca koji je iskreno težio boljem obliku stvarnosti.“